Izvor: Blic, 12.Mar.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samo gledam i čudim se
Samo gledam i čudim se
rođena:1966. u Rumi
nagrade: 'Sterija' za Cmilju ('Čudu u Šarganu'), 'Miloš Žutić' za Olju ('Murlin Murlo'), 'Ardelion' za Izabelu ('Mera za Meru)
stalni angažman: Srpsko narodno pozorište
replika Ranjevske koju je usvojila: Nisam mogla drukčije. Nisam mogla!
Jasna Đuričić je poznata poklonicima teatra po brojnim ulogama, između ostalih tu je lik Megi u Vilijamsovoj 'Mački >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na usijanom limenom krovu', Irina u Čehovljevom komadu 'Tri sestre', Majka i Dama u Koltesovom 'Robertu Cuku', Barunica Kasteli u Krležinim 'Glembajevima'... U Čehovljevom 'Višnjiku' koji će premijerno biti izveden 14. marta na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, u režiji Aleksandra Popovskog, ova glumica neobičnog dara igraće Ljubov Andrejevnu! Inspirativno je videti Jasnu kao Ranjevsku! Partneri su joj Nebojša Glogovac, Goran Šušljik, Boris Isaković, Nataša Ninković, Predrag Tasovac, Nenad Stojmenović i drugi. Govoreći o ovoj predstavi Jasna, parafrazirajući rediteljeve reči, navodi da je to u osnovi razračunavanje sa sopstvenom pa i sa zajedničkom prošlošću.
'Veliki deo naše glumačke ekipe generacijski je vrlo blizu. Naime, nemamo toliko godina kao Čehovljevi junaci, ali smo na izvestan način u identičnoj situaciji. Okolnosti su da, hteli ne hteli, moramo poseći svoju prošlost da bismo krenuli u budućnost. Reč je o priči o kojoj mnogi od nas pričaju i misle svih ovih godina. I ja sam se, sama sa sobom, dosta time bavila. Ponekad me zbilja boli ta misao i ta svest da smo mi sa svojih nepunih četrdesetak leta, koja godina manjeili više, bivši ljudi! Sve je, ili bar većina onoga do čega smo držali, prošlo. Ne želim da se moje reči shvate ni crno ni pesimistično već samo kao vid gledanja realnosti. Jednostavno, došao je novi svet i novi ljudi, situacije u kojima se mi baš ne snalazimo kako bi trebalo, kroz koje ne plivamo najbolje jer smo učili nešto drugo. A ovo sada je sasvim drugačije.' U kom smislu?
- Pre svega u vrednosnom. Samo gledaš i čudiš se. I vidiš kako su mnogi su otpali jer nisu uspeli da se snađu. A mi kao nešto plivamo i batrgamo se. Zapravo ova predstava je priča o tome. Kažem, često sam mislila o tim stvarima i negde još pre par godina zaključila da je krajnje vreme da svako počisti svoje dvorište, odnosno čehovljevskim jezikom rečeno, da svako okreči svoju višnju ili da je poseče.
Ako je uspostavljen, da tako kažemo, drugačiji vrednosni sistem, vidite li vi u njemu nešto dobro?
- Uh, u svakom slučaju dobro je priključiti se. Barem bi trebalo, jer u protivnom si mrtav čovek. Ono što je meni začuđujuće je to što stalno moraš da tražiš neku gotovo natčovečansku snagu da prebrodiš određeni trenutak, a ti se trenuci ređaju u neprekidnom nizu. I sada kada je, vrlo uslovno rečeno, došla ta sloboda opet ti je potrebna ogromna snaga, možda još veća nego pre. Jednostavno, ovo je vreme u kome nema predaha. Šta je to što vas iritira, što procenjujete kao loše u ovom, nazovimo ga, novom vremenu?
- Iskreno rečeno, barem iz mog ugla, dosta stvari je loše; haos, globalizacija, zaulareni ljudi, previše prostote među svetom, vulgarna dominacija novca... Vrlo je malo emocija, što u nekom ljudskom smislu vidim kao veoma poražavajuće. Opšti je haos u kome svako svakog užasno jeftino prodaje i ni zbog čega izneverava. Imam utisak, opet kažem ne kukam niti volim kuknjavu, da smo prerano ostarili. Vidite, više zaista ne mogu da se setim, pre svih ovih ratova pre raspada Jugoslvije, koje smo mi priče pričli, čemu smo se smejali, čemu smo se radovali, zbog čega smo bili nesrećni ili srećni. Takav sistem razmišljanja o nekom trenutku ili situaciji jednostavno više ne postoji. Sa moje tačke gledišta izuzetno je loš taj gubitak vere i nade. I slutim da će se to tek pokazati kao pogubno. Vi ste glumica Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Teatarske kući oko koje se razne intrigantne stvari dešavaju?
- Vi novinari mnogo bolje znate čitavu priču o SNP-u, sve skandale i nevolje. Ja sam već dva meseca u 'Višnjiku', a i po prirodi sam osoba kojoj skandali nisu bliski. Dakle, tamo odlazim samo da odigram predstave. Uopšte u poslednje vreme počela sam da se ponašam tako da igram predstave u raznim pozorištima, i važno mi je da su to dobre predstave, a koje je pozorište to mi uopšte nije bitno. Nadam se da će se takav način rada jednog dana i ozvaničiti, kroz taj famozni Zakon o pozorištu. Kakav odnos imate prema novom imenu države?
-Nemam nikakav odnos. Zapravo, ne mogu sebe da zamislim kako, pri punoj moralnoj i materijalnoj odgovornosti izgovaram to novo ime (smeh). Možda se i pridružim onom čovek kod Subotice, ili gde već beše, koji je poboo kamene međaše, ‘otcepio se’ i napisao Jugoslavija... (smeh). Nekako mi je ta apsurdna situacija daleko simpatičnija i čak jasnija od ove smuljane, nedefinisane i maglovite stvarnosti.
Tanja Njezić
