Izvor: Blic, 29.Mar.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sagledajmo sebe i druge
Sagledajmo sebe i druge
Valjda se u većem prostoru muka nekako lakše podnosi, kako-tako razredi, razblaži - napisao je Goran Petrović u zbirci priča 'Bližnji' ('Narodna knjiga') za koju je dobio ugledno književno priznanje 'Bora Stanković' koje će večeras biti uručeno na manifestaciji 'Borina nedelja' u Vranju.
Govoreći za 'Blic' o svom odnosu prema delu ovog klasika, Petrović kaže:
- Pre svega, budući da je naša savremena književnost >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << 'romanocentrična', veoma me raduje da je jedna zbirka priča zavredela toliku pažnju. Potom, intimnost je reč koja mi se čini kao ključna kada listam knjige Bore Stankovića. Tolika intimnost da kao čitalac počinjete da dišete istim ritmom kao njegovi junaci, da vam se puls izjedanačava sa pulsom njegove rečenice, a misao na isti način kristalizuje, nekada imajući sva svojstva grkog zrna soli, nekada imajući sva svojstva slasti grumena šećera. Biće da je to ono što se ne može zaboraviti ili prenebregnuti - bez obzira na vreme koje vas deli od čitanja neke od knjiga Bore Stankovića. Dodam li da je ovaj mali vremenski interval sačuvan u svoj svojoj punoći, a posle toliko godina od kada su ove knjige napisane, dobijamo ono što me možda najviše pleni kada je reč o Stankovićevom delu.
Čini se da ste se, barem, naslovom nagrađene zbirke 'Bližnji' približili delu Bore Stankovića?
- U čuvenom razgovoru sa Branimirom Ćosićem, iskazujući šta je za njega umetnost, Bora Stanković zaključuje da književnost 'treba da učini da zavolite svoga bližnjeg.' Ovo malo podudaranje sa naslovom nagrađene zbirke učinilo mi se kao veoma srećno. Mada su moje ambicije, s obzirom na vreme u kojem živimo, bile daleko skromnije. Bio bih sasvim zadovoljan da 'Bližnji' učine i da 'samo' primetimo svoje bližnje. Zatim, moram da kažem da mi se učinilo kako vidim i jedno malo približavanje, jedno, podvukao bih, svakako manje sretno podudaranje sa zbirkom 'Božji ljudi'. Vreme je drugo, civilazicija jeste odmakla, nisam siguran da li mogu da kažem i da je napredovala, ali meni se čini da ovo društvo, na jednom metaforičnom nivou, ima dodirnih tačaka sa obespravljenim, bednim, uniženim, sirotim, jurodivima... - okupljenim na jednim velikim, stalnim zadušnicama, koje nikako da budu okončane. Ne znam da li ima potrebe da vas podsećam na galeriju junaka ove zbirke, ali ne mogu da odolim da makar ne spomenem samo prosjake, i one koji prose iako u 'mahali' imaju velike kuće...
A kako danas sagledavate ili ocenjujete odnos prema bližnjem svom?
-Naša je stvarnost sasvim zamagljena, i ovaj nedostatak kao da lagano postaje urođen, stvarnom kratkovidošću ili navodnom dalekovidošću. Kraće rečeno, mi se najčešće pravimo da vidimo, u boljem slučaju, mislimo da vidimo. Želeo sam ovom knjigom da ponudim sočivo, vizuru, dioptriju, kroz koju bi jasnije sagledali i sebe i druge. Želeo sam da kažem da nam je potrebna korekcija. Tačnije, da je krajnje vreme da makar uvidimo gde smo.
U vašem romanu 'Opsada crkve Svetog Spasa', koji je Kokan Mladenović postavio na scenu, podvučena je i ona linija koja govori da smo u odbranama od spoljašnjih opsada i napada zapravo najviše stradali od sebe samih. Šta biste danas rekli na tu temu?
- Jednom okončana knjiga, kao nepromenljiva, najmanje pripada piscu. Rezultat čitanja, krajnji utisak, zavisi od primenjene vrste operacije i samog čitaoca - uvek nepoznate. Svaki čitalac jeste druga nepoznata, pa isto važi ili je važilo i za Kokana Mladenovića. Postavljajući dramatizaciju on je primenio i oduzimanje i sabiranje, i deljenje i množenje. Neke od ovih operacija, tačnije prve dve zahtevala je pozorišna forma, deljenje bi prosto bilo u skladu sa Mladenovićevim viđenjem metafore romana, a množenje najjednostavnije iskazano jeste njegov dar i nadahnuće. Sve ovo je je zahtevalo hrabrost, jer se u ovakvoj vrsti matematike mogao izgubiti sam roman ili predstava. U krajnjoj liniji - pisac i reditelj. Verujem, međutim, da je roman sadržan u predstavi, kao što je i predstava sadržana u romanu. I to mi se čini kao ono najvažnije. To je rezultat. Tekstualni deo ove jednačine je nešto sasvim drugo. Tekstualni deo ove jednačine, sa istim, suštinski poražavujućim rezultatom, mogao bi biti i opis onoga što se ovde dogodilo pre nešto više od dve sedmice.
Kako? Zašto?
- E, to je već pitanje na koje bih najradije odgovorio pitanjem. Manje od toga bilo bi opšte mesto.
Čini se da se sve više probijate na evropskom (čitalačkom) prostoru?
-'Sitničarnica kod srećne ruke' je nedavno objavljena u Francuskoj. Za izdavačku kuću 'Roše' preveli su je Gojko Lukić i Gabriel Jakuli. Zvanični i nezvanični odjeci su veoma pozitivni. Osim pojavljivanja prvih prikaza i jedan od najboljih francuskih časopisa ('Lire') je ovih dana preštampao deo romana, što se smatra, kako mi je objašnjeno, izuzetnom čašću. Hoće li sve to nešto značiti - ostaje da se vidi. O prevodima na druge jezike, onim okončanim ili onim koji su u fazi rada, ne bih ovom prilikom. Možda samo toliko da me je prošle godine veoma uzbuđavala činjenica da se knjiga u isto vreme prevodila u Parizu, Moskvi i Njujorku, i da su prevodioci sasvim ozbiljno tvrdili, a u duhu metafore romana, da se viđaju u 'Sitničarnici'. Tatjana Nježić
