Izvor: Blic, 11.Avg.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sačuvajmo makar zrno optimizma
Sačuvajmo makar zrno optimizma
Očigledno da su mehanizmi zla, odnosno način rađanja, narastanja i borbe protiv njega, vrlo prepoznatljiva tematika i, rekla bih, posebno aktuelna na gotovo svim stranama sveta - rekla je Ivana Mihić, glumica i producent filma 'Mehanizam', objašnjavajući činjenicu da je ovaj film do sada prikazan na 32 inostrana festivala, da je ugovoreno još osam učešća, da je dobio značajne nagrade i da je sve zajedno važno za jugoslovenski film.Kako >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << navodi Ivana, do takvog zaključka je prevashodno došla na osnovu razgovora koje su na tim festivalima vodili sa ekipom filma.
'Stekla sam utisak da svi imaju potrebu da govore o tom nekom manjem ili većem zlu koje imaju u iskustvu. Priličan broj njih se identifikuje i poistovećuje sa likovima iz filma. E, sad, naravno da je zla oduvek bilo i biće ga, ali postoje periodi kada ono dobija izrazito velike srazmere. Bojim se da svi ovi ratovi, gladi, nesreće, i šta sve još ne, govore u prilog činjenici da nam je, što narod kaže, zapalo da živimo u takvom vremenu. Međutim, moje duboko uverenje je da, ma kako to patetično zvučalo, treba sačuvati makar zrno optimizma i dobre volje.' Da li je to tema novog filma 'Ona voli zvezdu', čiji ste producent?
- Na izvestan način moglo bi se i tako reći. Za razliku od 'Mehanizma', ovo je priča o mladim ljudim ovog prostora koji u prethodnim godinama nisu posustali, nisu ni poklekli, ni iskvarili se, niti završili na stranputici.
Ima li uopšte takvih?
- Ima ih, naravno. I oni zaslužuju film o sebi. Pa, lično poznajem puno takvih. Reč je o mladim ljudima koji žele da zadrže zdrav sistem vrednosti uprkos svemu. Film sredinom oktobra kreće u bioskopski život, reditelj je Marko Marinković, kome je ovo debitantski igrani film, scenario je delo Gordana Mihića, a igra zbilja mlada ekipa glumaca, među kojima su Gordan Kičić, Danijela Vranješ, Goran Jeftić, potpomognuta imenima vrsne stare garde kao što su Mira Banjac, Dragan Nikolić, Vera Čukić, Maja Sablić, Irfan Mensur, Miki Krstović i drugi. U filmu, naravno, ima i ljubavnih nesporazumčića karakterističnih za gimnazijske veze i vezice. A ima li nasilja i grubosti s obzirom da je reč o sportu koji nesumnjivo ima i tu dimenziju?
- Ne. I to ne zato što prenabregavamo tu dimenziju, već zato što smo hteli da apostrofiramo tu optimističku notu. O kakvoj optimističkoj noti govorite?
- Govorim o tome da je važan motiv koji vas navodi da nešto radite. Naime, junak u filmu zbilja voli fudbal i zbilja voli 'Zvezdu'. I to je ono što je bitno. A to da li će, kako i koliko on to posle unovčiti, drugo je pitanje. Znate, po mom uverenju, kada se nečim bavite morate u osnovi imati iskren i neinteresni motiv, jer samo tako možete uspeti. Tek na drugom koraku ili, ako hoćete, tek bod 'b' vam je novac ili neka druga vrsta koristi. I to je, rekla bih, neki sistem vrednosti kome valja težiti. Kako vidite sebe u tom smislu?
- Čini mi se da je najteže govoriti o sebi. Sve što nam se dešavalo tokom protekle decenije svakako da je uticalo i na mene. Ima stvari kojih sam svesna, a verovatno ima i onih drugih. Ali, sudeći po tome da radim i dalje u kinematografiji, dakle poslu koji volim, da sam uradila dva filma, a na jesen će biti i treći, mislim da imam razloga da u suštini budem zadovoljno. Pri tom treba imati na umu da sam i drugim ljudima omogućila da rade. Jeste li pravili kompromise? Kakve? Do koje mere?
- Naravno da sam pravila izvesne kompromise. Ali čovek se trudi da ne remeti suštinske vrednosti i da ne ide ispod linije koju je sam sebi zacrtao. Recimo, u ime firme u stanju sam ko zna koliko puta da pozovem nekoga i da ga moljakam da pomogne neki film. Lično, kao Ivana Mihić, verovatno ne bih nikoga pozvala više od dva-tri puta jer to bi, recimo, bila donja granica mog dostojanstva. Neretko se čuje da ste sarađivali sa firmama koje su pripadale JUL-u ili SPS-u...
- Pa, svi jugoslovenski producenti su svoje filmove finansirali i od strane donatora i sponzora koji su bili državne firme. A ko je drugi imao novac, pitam ja vas? Nikada to nisam posmatrala kao moju naklonost nekoj partiji, već samo kao saradnju sa određenom fabrikom ili direktorom. To su ljudi funkcije i mene ne zanima da li je pripadnik pozicije ili opozicije. Jednostavno, to je posao. Jer, moje filmove su pomagali i oni iz pozicije i oni iz opozicije. A ne zaboravite da je mom prvom filmu 'Kupi mi Eliota' zabranjena reklama na RTS-u, bez obrazloženja, tri dana uoči premijere. Elem, bilo je tu ljudi koji su i te kako shvatali značaj kinematografije i pomagali je. A, bogami, bilo je i onih koji su objektivno mogli da pomognu ali nisu želeli. Vidite, u tim mučnim godinama umetnost uopšte, pa i filmska, jedina je uz sport omogućavala da se o ovdašnjim ljudima progovori i po koja lepa reč, što je bar za nijansu moglo ublažiti onu grubu sliku koju je svet imao o nama. A da i negovorimo o tome da su ta umetnička ostvarenja bila kakvo-takvo pribežište za taj naš svet unutar ovih granica. Tako da nekakve optužbe zbog saradnje sa firmama koje su pripadale nekoj partiji ne prihvatam, a iskreno rečeno i ne razumem do kraja. Tatjana Nježić
