Izvor: Vostok.rs, 13.Nov.2012, 10:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šabac - prestonica srpsko-ruskog prijateljstva
13.11.2012. - Postoji čitav niz malih projekata
Član gradskog veća grada Šabac - Slobodan Nikolić, verovatno je jedini srpski državni službenik, koji na regionalnom nivou odgovara za saradnju sa Rusijom. Zahvaljujući njemu, na ruskim izložbama se često mogu videti srpski pejzaži, a ruska i srpska deca odlaze na odmor zajedno i druže se.
Znamo se još odavno, ali je naš prvi lični susret zapravo bio tek pre nekoliko dana- u redakciji radio stanice „Glasa >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << Rusije“, gde gospodin Nikolić odgovara na pitanja našeg korespodenta:
- Naša saradnja sa Rusijom je počela preko organizacije „Seoski prag“ još 1998. godine, kad smo preko Ruskog Doma tražili jednu oblast sa kojom bi počeli saradnju. I to je Ivanovska oblast. Posle bombardovanja naša deca su išla zajedno u odmarališta sa ruskom decom. Posle su došla ruska deca u Srbiju. Zatim smo potpisali protokol o saradnji sa Fondom kulture. 2006. godine sam postao član vlade u gradu Šabac i zadužen sam za saradnju sa organizacijama i udruženjima građana.
- Između ostalog, imamo saradnju sa Rusijom. Ja sam inicijator jednog projekta gde svake godine dolaze ruski slikari na dvadeset dana u okolini Šapca, gde su smešteni u jednoj vili i slikaju dvadeset dana. Naš grad obezbeđuje smeštaj, ishranu i materijale, a oni zauzvrat ostavljaju pet svojih radova na poklon gradu, a ostale radove nose sa sobom i prave svoje izložbe u Rusiji. Za nih je to besplatno, mi sve obezbeđujemo, izuzev puta do Beograda. To je jedinstvena kolonija slikara u svetu na teritoriji jedne zemlje, gde se skupljaju ruski slikari. Ove godine ih je bilo deset.
- Bilo ih je iz Čeljabinska, Ivanova, Kazanja... Osim toga bili smo domaćini folklornim ansamblima. Zatim smo bili organizatori prijema studenata u manastiru Sokograd. Tamo se svakog leta sakuplja pravoslavna omladina iz celog sveta, gde se oni uče veronauci, gde se druže među sobom. Mi želimo saradnju i sa Krasnodarskim krajem, odnosno sa agrarnim državnim fakultetom iz Krasnodara. I to smer zaštite bilja. Takav smer postoji na poljoprivrednoj Akademiji u Šapcu. Hteli bismo da dođe do obuke i razmene naučnih kadrova, profesora, magistara između ta dva grada. Od 2008. godine ja sam i predsednik društva srpsko-ruskog prijateljstva u Šapcu. To je samo nastavak te saradnje, koji je počeo „Seoski prag“, saradnje koja u zadatku ima revitalizaciju srpskog sela i saradnju sa pravoslavnim narodima. I mogu da se pohvalim, ja sam dobio priznanje u Ruskoj Federaciji, orden Cara Nikolaja 26. decembra prošle godine. A sam grad je dobio orden Jermaka za sve ono što smo napravili. Kao kruna svega toga, 24. novembra će u Šapcu u našoj organizaciji biti održani susreti Društava srpsko-ruskog prijateljstva sa teritorije cele Srbije. A trenutno ih je zvanično registrovano 51.
Gospodine Nikolić, deluje da je Šabac postao prestonica srpsko- ruskog prijateljstva?
- Šabac je postao velika Rusija u malom. Na primer, ta slikarska kolonija je prilika da se upoznaju slikari iz raznih gradova koji nikad se nisu videli. Ti gradovi oko Beorada su nekako prijemčivije za obične ruske građane. Prema anketama, oni su zadovoljni gostoprimstvom naroda. I kad, na primer, slika slikar na selu, dolazi mu deda sa rakijom da ga ugosti, ili mu ponudi dva paradajza. I ono što ja najviše želim, i što ću nastojati ubuduće da uradim, to je da našu omladinu zainteresujemo za Rusiju, da se više druži sa ruskom omladinom, to će mi biti na neki način i zadatak i cilj. I da što više pokušamo da ruski jezik vratimo u naše osnovne škole.
Zbog čega je zapravo vaš kraj toliko interesantan ruskim umetnicima?
Naše područje privlači slikara zato što su tu i planine i brežuljci i nizine desne obale reke Save. Mi ih pozivamo uvek početkom septembra kada se održava Čivijada. I samo vreme, kasno leto, početak jeseni, je privlačno za njihovo umetničko stvaralaštvo.
Obzirom da često putujete po Rusiji, koji je Vaš omiljeni ruski grad?
Meni je najomiljeniji grad Ivanovo. Verovatno zbog toga što smo dobili telegram, kad je počelo bombardovanje, da je njihova zakonodavna Skupština, odnosno da su njihovi deputati tražili zaštitu ruske vlade tadašnjoj Jugoslaviji. I, normalno, posle tog bombardovanja, kada smo dobili sasvim besplatno smeštaj za tu decu. Tada nismo imali novca za avionske karte. I kada sam ja maltene bio pred otkazom, poslao sam faks Aeroflotu, i Aeroflot je omogućio da se oni besplatno prevezu.
Gospodine Nikolić, kako mi možemo da ojačamo saradnju između Srbije i Rusije?
Postoji čitav niz malih projekata, najhumanijih, da deca iz Srbije dođu na dvadesetak dana da se druže, da nauče jezik dece iz Rusije. Oni ne mogu da se realizuju, zbog nedostatka finansijskih sredstava. Najveća stavka je taj transport, taj avionski prevoz. I čini mi se da određene ruske kompanije, koje su u Srbiji, nemaju sluha. Voleo bih da bude više sluha za naše male akcije, jer ulagati u decu, ja mislim, je nešto najbolje. Mi ćemo, verovatno, i na tom našem saboru rusko-srpskog prijateljstva pokušati da tražimo od Ambasade da nam odredi jednu kancelariju za kontakt. Mi sada de fakto nemamo čoveka u ruskoj ambasadi koji je zadužen za saradnju sa društvima srpsko-ruskog prijateljstva. Kad se svira ruska himna u Šapcu u punoj sali, mora neko da dođe iz ambasade. To nije preko sveta, to je osamdeset kilometara.
Rusija je intersantno mesto za odmor srpske dece?
Rusija je privlačna za srpsku decu u letnjem periodu. To ne mora da bude u okolini Moskve, gde je taj servis dosta skup, nego u drugim oblastima, na primer, u Krasnodarskom kraju, u Vladimirskoj ili već upomenutoj Ivanovskoj oblasti, gde za 300-400 dolara može da se provede 20 dana. Mi smo dosada radili na principu bartera. Mi susrećemo grupu na aerodromu, i sve ostalo je naše. Za decu ne treba neki ekskluzivni smeštaj. Tako da možemo to da organizujemo. I to je jedan od dobrih puteva. Ja pamtim 1999. godinu, kad su deca polazila, da je tu bilo dosta suza. Oni su se upoznali i združili. Tako da to prijateljstvo ostaje trajno i večno.
Gospdine Nikolić, a odakle potiče Vaše predano interesovanje za Rusiju?
Teško je to objasniti. Mogu vam reći da sam ja možda jedini državni službenik, koji u svojoj kancelariji ima portret Putina na zidu, a nema predsednika svoje države. I zbog toga ja nemam nikakvih problema. Svi znaju da sam rusofil, da često putujem i privatno u Rusiju, najmanje dva puta godišnje, i kao student sam dolazio u Rusiju, imam prijateljstva. Posle je bilo jedno zatišje do 1998. godine, kada se formirao „Seoski Prag“. Ljubav prema Rusiji sam nasledio od majke, koja je bila nastavnica ruskog jezika. Učio sam ruski jezik u osnovnoj, srednjoj školi i na fakultetu.
I za kraj, šta možete da poželite „Glasu Rusije“?
Ja bih skrenuo pažnju na to da se Glas Rusije na srpskom jeziku sluša. A moja preporuka bi bila da se Glas Rusije preporuči lokalnim radiostanicama, koja bi preuzimala emisije jer dobar deo mesnog stanovništva sluša te lokalne radiostanice. I mislim da bi se dobar deo njih odazvao i da bi preuzeo vaš informativni program, što bi doprinelo popularizaciji i Rusije, a i naših projekata koji su okrenuti prema Rusiji.
Timur Blohin, Grigorij Sokolov,
Izvor: Glas Rusije
