Izvor: Politika, 18.Jan.2011, 00:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sa pozornice doma kulture
Ko u ovoj državi danas obraća iole pažnju na ogromnu, ostavljenu i prepuštenu samoj sebi mladu populaciju na srpskom selu, koja ga još uvek nije napustila?
Svejedno je da li iz Beograda kreneš prema Banatu ili Bačkoj, ili se možda uputiš prema Rađevini i obroncima Suvobora, ako kod Požarevca okreneš volan nalevo i kreneš prema Stigu, pa izbiješ desno preko Žagubice u hajduk-Veljkovu Krajinu – ili ako dolinom Velike i Zapadne Morave opkoliš Šumadiju – pa zastaneš >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u bilo kojem selu, uvek i gotovo svuda ćeš videti istu ili sličnu sliku: ruiniranu građevinu u centru, najčešće kod trafo-stanice, odmah pored velike raskrsnice gde zastaje lokalni autobus, sa banderom na koju seljaci kače umrlice za opela i parastose. Tu je obavezno i crkva sa travnatom portom, a ako je u ataru tog sela vođena narodnooslobodilačka borba tu je garantovano i bista palog borca za koga se sve teže može utvrditi kako se zvao. Od istorijskih demokratskih promena dvehiljadite osnovna škola u kojoj svake godine ima sve manje đaka – više ne nosi njegovo ime. Ako nije okrnjena onda su bronzana slova sa ispranog mermera davno spala ili su pokradena, pa se teško može utvrditi ime hrabrog revolucionara koji je položio život na oltar otadžbine.
Ako nema kafane, to je sigurno zbog toga što je seoski fudbalski klub koji je tu nekad držao tombolu odavno ispao iz svih liga. Ipak, na polomljenom izlogu nekadašnjeg bifea još se mogu videti naslage lepka i dronjci prelepljivanih plakata estradnih zvezda koje su gostovale u šatrama na vašaru koji se odigrava jednom godišnje u crkvenoj porti. Jedino što radi ili bolje rečeno tavori pod krovom prokisle građevine zidane posle drugog rata po uzoru i diktatu sovjetskog socijalističkog urbanizma – jeste prodavnica. To je seoska svaštara ispred koje se zimi i leti pije pivo, u kojoj se pored soli, šećera, kafe i jeftinih cigareta može naći barena slanina u foliji bez bar-koda, ponekad banane i pomorandže treće klase, a verovatno i gumeni opanci koji su se nekada proizvodili u Pirotu. Obavezno, uz sama ulazna vrata je omanja kamara sa džakovima preskupog veštačkog đubriva UREA 46 % N. Jedan džak ima cenu praseta od petnaest kila žive vage, što nije ni čudo jer je urea došla čak iz Rusije, odakle je preko crnomorskih luka, kroz maržiranja najmanje pet posrednika, plus država, dopremljena seljacima pred noge. Samo da je plate i nose na njivu. Da prihrane pšenicu i ima da bude ’leba koliko hoćeš. Kad bi se šalili?
Ta velika, razlepljena građevina na koju mislim nekada se zvala Dom kulture. Često se može razabrati izbledeli natpis na slavoluku iznad zarđalih držača na koje su se nekada kačile zastave zemlje bratstva i jedinstva, i one crvene na kojima je pisalo: „Proleteri svih zemalja – ujediniti se“. Kao i danas, ni tada seljake niko nije pominjao, niti ih je fermao za bilo šta – sem kad treba da plate porez ili idu u rat. Tu su bili prvi.
Ipak, pod krovovima tih domova koji su građeni kulukom i razrezom, sličnim zloglasnom otkupu koji je u prvim i drugim petoletkama iskasapio srpsko selo – događalo se nešto što je ličilo na društveni, kulturni i prosvetiteljski život. Sve do kraja sedamdesetih, a negde i osamdesetih godina – u domovima kulture koji su se negde zvali i zadružni domovi, makar subotom organizovale su se igranke, projekcije filmova, spremale su se priredbe i takmičenja u belom vezu, izvori najboljeg folklora i pevača amatera, a gostovala je i poneka pozorišna trupa. Sećam se da sam kao seljačko đače u pletenom trikou, kao desetogodišnjak prvi put u svom životu u sali zadružnog doma u svojoj rodnoj Medveđi gledao Fejdoovu komediju „Male bebe“ u izvođenju ansambla niškog Narodnog pozorišta. I danas pamtim kako sam i koliko sam time bio fasciniran. Možda generalno ta činjenica nema nikakav značaj za bilo koga drugog osim za mene – ali često mi pada na pamet da je upravo ta predstava u hladnoj sali sa olajisanim podom i velikim kubetom pored bine, trajno i definitivno opredelila moju buduću profesiju i, važnije od toga, moj život.
Gde sada, ovih dana, kada januarski mraz okiva krovove i puteve, da izađe mladi čovek u selu? Gde, sem u kafanu – ako je uopšte ima. Ko u ovoj državi danas obraća iole pažnju na ogromnu, ostavljenu i prepuštenu samoj sebi mladu populaciju na srpskom selu, koja ga još uvek nije napustila? Nekada su to bile zadruge koje su kao nosioci poljoprivrednih aktivnosti imale odgovornost i društvenu obavezu da kanališu i usmeravaju društveni i kakav takav kulturni život na selu. Da li zbog toga što su tako lakše vladali i držali ga u ideološkoj transverzali jednoumlja – komunisti su i te kako vodili računa zbog čega se okupio narod ispred doma kulture, šta se tu dešava i šta ne bi smelo da se desi. Današnju demokratsku vlast to interesuje samo za vreme izbora. Poznavao sam jednog ministra i jednu ministarku, on je bio ministar kulture a ona je bila prva dama nacionalnog investicionog plana. Rođeni su u istom selu u kojem je godinama velika zgrada doma kulture zjapila bez krova. Nije isključeno da su i oni nekada davno u njoj pevali u horu i primali pionirske marame. Sa te pozornice i ja sam se prvi put suočio sa publikom i blagim očima moje majke koja me je netremice gledala i hrabrila iz trećeg reda dok sam recitovao „Noć pred polazak“ Tanasija Mladenovića. Valjda zbog toga ne mogu da budem miran. Valjda sam zbog toga i napisao ovu priču, uveren da će ona ipak u budućnosti imati drugačiji kraj.
Radoš Bajić
objavljeno: 18.01.2011.
