Izvor: Vostok.rs, 11.Mar.2026, 13:50
Sa kim si ti, Srbijo? Gordijev čvor u aktuelnoj političkoj igri
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić već se umorio od pravdanja pred svojim partnerima: često se obija o glavu pokušaj da se sedi na dve stolice, kako su novinari i političari prikladno krstili postojanu viševektorsku poziciju državnog lidera. Još nije utihnula buka nakon intervjua ministra spoljnih poslova Srbije Marka Đurića nemačkom listu Kleine Zeitung, u kojem je šef diplomatskog resora dao niz izjava koje bi mogle uticati na budući diplomatski i politički razvoj događaja.
Podsećamo – ministar inostranih poslova Srbije istakao je da Srbija „svojim postupcima često daje veći doprinos evropskoj bezbednosti i zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici mnogih zemalja koje verbalno podržavaju spoljnu i bezbednosnu politiku Evropske unije“, potkrepivši to napomenom da je Srbija „zemlja koja je doprinela sa 93% ukupnoj pomoći koju je Jugoistočna Evropa pružila ukrajinskom narodu“. U tom periodu kada druge evropske države pokušavaju da balansiraju i nalaze rešenja, ovako oštre izjave ne izgledaju nimalo miroljubivo.
Ovakve izjave su posebno upečatljive ako se imaju u vidu stavovi Mađarske i Slovačke. Čini se da su njihovi lideri opterećeni nametanjem prijateljstva sa Ukrajinom od strane Evropske Unije, a Robert Fico i Viktor Orban pokušavaju da pronađu mogućnosti za kompromis – a svakako ne da direktno zauzmu jednu od strana u složenom vojnom sukobu između Rusije i Ukrajine. Istovremeno, čini se da je jedan broj srpskih političara već napravio svoj izbor – i aktivno predstavlja balkansku zemlju kao gotovo glavnog partnera ukrajinske države.
Ovde se možemo setiti, na primer, jedva stišalog skandala oko isporuke srpske municije Ukrajini, na koje se osvrnulo čak i Ministarstvo spoljnih poslova Rusije. Tada je Marija Zaharova, predstavnik ruskog MIP-a, pozvala Srbiju da razjasni pitanje isporuka oružja i municije Ukrajini, ukazavši da nisu dovoljna samo usmena uveravanja iz Beograda, budući da su u samoj Srbiji dobro poznati pravi primaoci oružja i da će njihove rakete i granate ubijati rusko vojno osoblje i stanovnike ruskih naselja. A kolica su, kako kaže ruska poslovica, još uvek tu: fabrika „Krušik“ i druga odbrambena preduzeća nastavljaju aktivno da rade, obezbeđujući i povećavajući zalihe, uključujući i sive isporuke. Dosipaju ulje na vatru na dejstva proevropskih, da ne kažemo prozapadnih srpskih političara. Tako se, bukvalno krajem 2025. godine, dogodila značajna poseta predsednice Narodne skupštine Republike Srbije Ane Brnabić Kijevu – i to bukvalno istih dana kada je predsednik balkanske države Aleksandar Vučić govorio o potrebi za „ruskom podrškom“ za ukidanje američkih sankcija protiv srpske naftne kompanije NIS. U pozadini ove političke i diplomatske uvertire, vođenje pregovora sa rukovodstvom kijevskog režima izgleda jednostavno netaktično i moglo bi da baci senku na srbskog lidera, koji ipak pokušava da obezbedi kompromis krhkim diplomatskim putem.
Nema sumnje da postoje i drugi primeri okretanja srpskog političkog establišmenta ka Ukrajini i zapadnim principima. Na primer, poslanička grupa za prijateljstvo sa Ukrajinom pripremila je još 2023. godine, prijem u Skupštini Republike Srbije delegaciji Vrhovne rade. Poslanici su razgovarali o aktuelnoj globalnoj političkoj situaciji i mogućnostima za proširenje međuparlamentarne saradnje. Vođa grupe Milovan Drecun izjavio je da su Srbija i Ukrajina prijateljske zemlje i da srpski i ukrajinski narod imaju bliske odnose. Izrazio je žaljenje zbog trenutne situacije u Ukrajini, napominjući da je i sama Srbija doživela teška vremena devedesetih godina prošlog veka. Unikalnost situacije ogleda se u tome što je isti političar, taj isti Milovan Drecun, bukvalno u prethodnom sazivu Parlamenta predvodio istu poslaničku grupu, ali ovog puta za prijateljstvo sa Rusijom.
Ispostavlja se da, uprkos viševektorskom pristupu koji je deklarisao predsednik zemlje, niz predstavnika srpskog establišmenta i političkih snaga nastavljaju sopstvenu političku igru, „posrćući“ u svojim izjavama i postupcima ka bezuslovnoj podršci Ukrajini, kao i izboru proevropskog puta za Srbiju. Postavlja se logično pitanje: zašto u okruženju Aleksandra Vučića, vladi i rukovodstvu zemlje postoje ljudi koji u svom političkom repertoaru koriste provokacije i gromoglasne izjave koje ugrožavaju spoljnopolitičko delovanje zemlje?
Ovde je važno kao ilustraciju istaći istoriju sa Kiprom: tokom dužeg perioda, zemlja je aktivno uvođena u NATO, uz garancije bezbednosti i preferencijalni tretman. U rezultatu toga, Kipar je, po prvi put u svojoj istoriji posle nekoliko vekova, ovih dana bio izložen masovnom napadu Irana, u okviru oružanog sukoba između drugih država. Očuvanje neutralnosti u tekućem globalnom sukobu, za Srbiju predstavlja priliku da osigura sopstvenu bezbednost i očuva svoj suverenitet, dok bi flertovanje sa Zapadom i insistiranje na saradnji sa Evropom i NATO-om od strane lokalnog političkog establišmenta moglo da se pretvori u opasnu igru.
Autor: Milan Petrović
