Izvor: Politika, 24.Mar.2010, 11:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
STRAH OD SMRTI?
U životu često nismo svesni snage utiska koji vreme na nas ostavlja
Pre izvesnog vremena sam na televiziji sa pažnjom gledao uvaženog psihijatra Ljubomira Erića koji je govorio o strahu od smrti. U jednom trenutku pomenuo je kako je sasvim moguće da baš ta vrsta straha leži u osnovi umetničkog stvaranja. Da li je stvarno tako? Ono što ja mogu reći jeste da u suštini dramskog stvaralaštva leži – vreme. A snažna osećanja koja ono budi dok tutnji pored nas osnovna >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su građa bilo kog filma ili pozorišnog komada.
Zašto je to tako? Mogući odgovor na to mi je, još dok sam bio student, pružio jedan teoretski fizičar. Na moju primedbu kako nikako ne mogu prihvatiti činjenicu da je kosmos beskrajan i da pomisao na to u meni izaziva nelagodu, on mi je, otprilike, rekao sledeće: „To je zato što je vaš život konačan. Svest o tome da ćete jednoga dana umreti najsnažnije je osećanje koje u sebi nosite pa, stoga, kosmos i ne možete zamisliti kao nešto beskonačno."
U životu često nismo svesni snage utiska koji vreme na nas ostavlja. Tek tu i tamo nas njegov nezaustavljivi tok podseti na tvrdnju mog sagovornika, teoretskog fizičara. Ali to je normalno. Bilo bi pakleno kada bismo se na svaki znak prolaznosti i približavanja kraja života trzali i zbog toga očajavali. Život je često isuviše lep i uzbudljiv da bismo ga kvarili stalnim lamentiranjem nad žalosnom činjenicom da će njegovo upotrebno vreme jednoga trenutka isteći.
Međutim, kada stvarnost počnemo da pretvaramo u dramski materijal prva stvar kojom ćemo se pozabaviti jeste baš vreme. Filmovi i komadi traju samo dva sata, a obuhvataju priče koje se odvijaju mesecima, godinama, ponekad decenijama. U njima ne sagledavamo celokupne sudbine ljudi već samo njihove delove, izdvajamo pojedine važne trenutke njihovih života, a događaje iz realnosti počinjemo da delimo na bitne i nebitne" Šta mi to, zapravo, radimo? Realno, geofizičko vreme pretvaramo u nešto drugo – u dramsko vreme.
Ono što dramski likovi izgovaraju i delaju takođe je sačinjeno od vremena. „Odmah da si došao!" „Tako te dugo nisam video." „Srešćemo se iduće godine na istom mestu." „Nikada te neću zaboraviti." U scenarijima najčešće nailazite na rečenice kao što su: „brzo ustaje i izlazi", „nešto kasnije, kafana je pusta", ili „za to vreme, ona ga čeka ispred kuće."
To, naravno, nije sve. Promene u izgledu, ponašanju i odnosima aktera drame takođe govore kako je u međuvremenu proteklo vreme. To gledaoci najpre primećuju i na njih to ostavlja najjači utisak. Prolazi im kroz glavu: „Oni se više ne vole." Ili: „Sada će je ubiti!" Ili: „Kako je lepo ostarila."
Drame se često odigravaju u određenim epohama iz prošlosti koje se od sadašnjosti razlikuju nizom važnih detalja, od odeće u kojima su akteri, preko izgleda prostora po kome se kreću, pa do načina na koji se oni ponašaju. Pratiti priču koja se odvija, na primer, u viktorijansko doba predstavlja stalno poređenje ondašnjih i današnjih merila morala, onoga i ovoga vremena. Isto važi i za priče iz budućnosti. U njima je možda najjasnije prikazana intima autora i njegovo promišljanje o vremenu.
Šta, međutim, reći za antičku tragediju u kojoj, po definiciji, postoji jedinstvo vremena i mesta radnje? Tu se scene odvijaju u sadašnjosti i traju onoliko koliko bi trajale i u životu. Da, ali iznad svega lebdi fatum , neumitna igra sudbine vođena voljom bogova. Sva tragika antičke drame potiče iz suprotstavljanja junaka toj volji, a to je upravo ono što je pomenuo moj poznanik, teoretski fizičar. Beskrajna moć bogova nije ništa drugo do beskraj kosmosa koji budi neprijatna osećanja kod nas, konačnih bića. Borba protiv volje bogova u stvari je uzaludni pokušaj junaka da zaustave vreme, da pobede sopstvenu prolaznost.
Tu dolazimo do najbitnijeg. Dramska napetost, preduslov svake naracije, nije ništa drugo do posebno organizovano vreme. Kamera koja sporo puzi ka žrtvi serijskog ubice izaziva užas, brzo smenjivanje kadrova na igranci sugeriše početak jedne nove ljubavi, izmešteni i ispremeštani vremenski tokovi predstavljaju zagonetku u nekom trileru koju gledaoci svim silama žele da reše" Hičkok je svoj posao opisao otprilike ovako: „Ja sve vreme samo zatežem uže koje je razapeto između dva čekrka i nastojim da ono pukne što kasnije."
I tako dalje. Ovo, svakako, nije mesto za predavanja o drami. Ali možda jeste za postavljanje pitanja: da li se svi mi, koji se bavimo umetnošću, stvarno bojimo smrti? Možda. Čak iako toga nismo svesni, snimiti film ili napisati pozorišni komad u suštini predstavlja pokušaj da se tok vremena, ako ne zaustavi, bar na trenutak uspori. Ono što je, međutim, važno da se kaže, u tom pokušaju mi ne cvokćemo. Nismo kukavice nego svedoci. Strahom od smrti mi se igramo, i to nam pričinjava veliko, ogromno zadovoljstvo.
Goran Marković
[objavljeno: 19/03/2010]
