Izvor: Politika, 24.Mar.2010, 11:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SRPSKA DECA
Da bi mladi ljudi postali roditelji, oni prvo treba da odrastu. To, između ostalog, znači i pomirenje sa sopstvenim ograničenjima i činjenicom da će mnoge želje ostati nezadovoljene
Stanovništvo Srbije je sve manje i starije. Prema podacima nedavno objavljenim u medijima, u Srbiji ima više ljudi starijih od 65 nego mlađih od 15 godina. Procene pokazuju da u Srbiji svake godine nestane grad veličine Knjaževca ili Ćuprije.
Ova pojava nije specifična za Srbiju. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Dok u siromašnim zemljama, kakve su nekad bile i Srbija i druge razvijene zemlje, žene u proseku rađaju po petoro-šestoro dece, u Evropi rađaju manje od dvoje. U nekoliko evropskih zemalja prosečan broj dece po ženi je ispod granice za koju se smatra da je uslov da određena populacija ne odumre. Širom modernog sveta, sve manji broj dece rađa se sve kasnije u životu roditelja, posebno u slučaju visokoobrazovanih. Prema podacima iz 2005, na primer, 40 odsto fakultetski obrazovanih žena u Nemačkoj nije imalo decu.
Predložena rešenja? Uvek jedna te ista. Dečji dodaci, besplatni vrtići, duža i bolje plaćena porodiljska odsustva. Tome dodati i stanove za mlade, da se „deca” ne sekiraju, jer opšte je poznato da su „naše babe i prababe već u ranoj mladosti bile vlasnice stanova sa video-nadzorom i brzim internetom”.
Ovo sveprisutno očekivanje tek svršenih diplomaca da se pravo iz klupe usele u svoj stan, jedan je od najboljih dokaza koliko je izgubljen kontakt sa realnošću. Pre samo petnaestak godina, bio je uspeh odvojiti se od roditelja pre četrdesete – u naravno iznajmljen stan. Ali, od nas se danas očekuje da ronimo suze nad sudbinom mnogobrojnih diplomiranih stručnjaka za menadžment koji, eto, moraju da „bacaju” pare na kiriju.
U tom smislu i rađanje dece postalo je usluga koja, bogme, mora da se plati. Popravite porodilišta pa žene neće odustajati od drugog deteta zbog neljubaznih lekara i prljavog bolničkog ve-cea, ide jedna teorija. A praktično svi se slažu da je neophodno, na neki magičan način, stvoriti posao za mlade, po mogućstvu sa visokom platom, bez mogućnosti otpuštanja, sa bar mesec dana godišnjeg odmora. E, tada će parovi u Srbiji najzad stići svoje vršnjake u Africi, pa će kao i oni da prionu na stvaranje porodice oslobođeni apsolutno svih drugih zemaljskih briga.
Ovim se realnost bukvalno obrće naglavačke. Iako fluktuira od zemlje do zemlje i iz godine u godinu, i zavisi od imigracije, religioznosti i drugih faktora, natalitet je nizak svuda u razvijenom svetu ne zato što je život suviše težak da bi se imala deca, već, naprotiv, jer je toliko lagodan da deca postaju ozbiljan teret. I muškarci, a pogotovo žene, danas imaju mnogo više opcija kako da ispune svoj život i vreme. Postoji bezbroj načina da i ljudi bez dece nađu neki smisao i da se osećaju srećni i realizovani. Štaviše, neka psihološka istraživanja pokazala su da su ljudi bez dece srećniji od onih sa decom. Stoga, za modernog čoveka imanje dece više ne predstavlja vrhunac samoostvarenja, nego, u mnogim slučajevima, prepreku istom.
Podmićivanje rađanja samo pojačava ovakvo viđenje roditeljstva. Neki eksperimenti su pokazali da, kad se deca plate da se igraju, ona više neće da se igraju ako im se ne plati. Na sličan način, potplaćivanje rađanja ubija i ono malo instinkta koji su se održali. Kad se tome doda i nepregledna gomila „stručne” literature posvećene roditeljstvu, i postojanje čak i škola za roditelje, mladima ne preostaje drugo nego da zaključe da je roditeljstvo u osnovi posao (i to posao koji zahteva školovanje), koji je beskrajno naporan i odgovoran a, u krajnjoj tački, uvek nedovoljno plaćen. Pa, kome je još to potrebno?
Roditeljstvo, međutim, nije posao. A koliko god para da se da budućim roditeljima – što se zapravo uvek svodi na uzimanje novca od drugih roditelja, pa i njih samih – oni na deci neće zaraditi. Jer, ni najobilatije nadoknade neće dostići deseti deo novca koji će roditelji tokom života da ulože u ispunjenje dečjih potreba i želja. Na kraju, pored materijalnih izdataka, deca zahtevaju i pažnju i vreme, a to znači odustajanje od bar nekih životnih ciljeva i užitaka. I to se nikakvim genijalnim kombinacijama ne može izbeći.
Da bi mladi ljudi postali roditelji, oni prvo treba da odrastu. To, između ostalog, znači i pomirenje sa sopstvenim ograničenjima i činjenicom da će mnoge želje ostati nezadovoljene. Svi procesi, poput subvencija, stipendija i ostalih privilegija, a čiji je cilj da mlade u osnovi izoluju od životne realnosti, usporavaju njihovo sazrevanje. Beskrajno dadiljanje odraslih, umesto u roditelje, njih pretvara u decu.
Željka Buturović
[objavljeno: 15/03/2010]
