Izvor: Politika, 21.Maj.2010, 23:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SRBIJA NA SATELITU
Problem je i što Daviniću nijedan general nije rekao da je iznajmljivanje satelita najdestruktivniji vojni projekat u poslednjih 20 godina
Jesmo nebeski narod i zato i volimo satelite. Naša ljubav prema satelitima posledica je našeg striktnog tumačenja suverenosti Srbije, a suverenost se prostire iznad naše teritorije beskonačno u svemir, dokle god naša tehnička sredstva mogu da dosegnu. Na zagrebačkom Pravnom fakultetu učili smo upravo o tome, pa su Hrvati požurili >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da još pre 16 godina nabave raketni sistem S-300, a mi smo pre nekih šest godina odlučili da iznajmimo izraelski satelit. I jedni i drugi očito težimo nebu i nemogućem. Pa su neki hrvatski gostioničari, ili skladištari, nabavili skalameriju od S-300, samo cevi bez softvera i bez ikakve vrednosti, a i našeg su sirotog nekadašnjeg ministra odbrane tako surovo „prevarili” Izraelci, da on sada tvrdi da sve to nije lepo, da sve to nema nikakvu pravnu vrednost, odnosno validnost. Kao da je nekadašnji ministar odbrane pao sa kruške, ili se školovao za đakona. U kom je to on svetu godinama živeo da ne zna šta znači potpisani papir? Jeste, priznao je da je bio malo naivan, da nije znao te finese anglosaksonskog prava. Nije znao, a bio je dužan da zna. Ili on ili njegovi savetnici za pravna pitanja. Privatni put u Pariz radi sklapanja ugovora o iznajmljivanju izraelskog satelita je privatizacija odbrane.
No, kada bolje razmislim, ministar Prvoslav Davinić zapravo se kandidovao za oca srpskog svemirskog programa, za tvorca srpskog rata zvezda, a meni je to i simpatično. On je pokušao da uvede Srbiju u kosmičku eru, zamalo da postanemo kosmička sila sa satelitima. Mogli smo, da ta prokleta afera sa satelitom nije otkrivena, da pored kopnene vojske i vazduhoplovstva sada imamo kao treći vid oružanih snaga i kosmičke snage. Pa onda i specijalnu kosmičku komandu. A u holu te komande da bude Teslina bista. On je davno sve to izumeo. Tek posle njega Rusi, Ameri i Kinezi.
U tom kontekstu napor našeg nekadašnjeg ministra vojnog vrlo je moderan, u trendu, fensi. On i neki oko njega imali su ideju da iznajmljenim satelitom malo „virkaju” šta rade oni tamo naši Albanci na Kosovu, da odgovore na fundamentalno pitanje po bezbednost zemlje Srbije: da li to tamo Ademi i Šaćiri bespravno seku šumu ili je u pitanju strategijska pretnja od koordiniranog napada OVK pod pokroviteljstvom neke države NATO-a, ili su se ka administrativnoj liniji uputile veće divizije terorista. Za drogu pretpostavljam da se prati na drugačiji način. Pedofili takođe. Sve zavisi sa koje visine satelit „virka”. Je li mu putanja „položena”, leti li na 150 kilometara visine ili manje. Ili je u geostacionarnoj putanji iznad našeg Kosova, pa Ademi i Šaćiri ne mogu ni da trepnu.
Znači, Davinić je imao plemenitu nameru da nas, i ovakve kakvi smo, uvede u sajber ratovanje. Pa je u te svrhe pokušao, i skoro uspeo, da angažuje resurse, kapacitete i iskustvo Ministarstva odbrane. I naših 36 miliona evrića. Problem je što mu se niko u Ministarstvu odbrane i Generalštabu nije tada zbog toga i suprotstavio, da mu neko od generala kaže da je iznajmljivanje satelita najbudalastiji i najdestruktivniji vojni projekat u poslednjih 20 godina na ovim prostorima. Iznajmiti strani satelit za obaveštajno pokrivanje nekog prostora, a zemaljska stanica tog satelita ostaje u inostranstvu, prenos slike i podataka nije u realnom vremenu, a osim toga onaj koji sedi u stanici u inostranstvu može sve podatke i slike koje šalje satelit da filtrira i šalje po svojoj volji, to je više od neznanja i amaterizma u vojnim poslovima.
Profesionalna kompetencija ključni je osnov uspešnog rukovođenja poslovima odbrane, a sistem bezbednosti zemlje treba da ima jasne pravne garancije. Naravno, ministar odbrane ne mora da zna ništa o satelitima, ali on mora da konsultuje i pravne i vojne stručnjake pre nego što se upusti u takav poduhvat. Ako pogledamo ko su bili tada ministrovi prvi saradnici, oni su satelite videli samo na filmu, ili u muzeju. Do vojnih znanja ne može se na prečac, nema tih kurseva ni u Ženevi, ni u Nemačkoj, koji to mogu da obezbede. Mogu još i da shvatim da se civili posle demokratskih promena kod nas 2000. godine ponekad zaborave i pomisle da baš sve znaju o vojnim pitanjima, ali ne mogu da shvatim da generali, stručnjaci ne smeju da o tome kažu nijednu kritičku reč. Mehanizam i civilne i vojne kontrole potpuno je zakazao.
Takvom logikom odlučivanja i razmišljanja mogli smo, ne daj bože, da iznajmimo i nuklearnu podmornicu. Za po Dunavu.
Miroslav Lazanski
[objavljeno: 22.05.2010.]
