Izvor: Politika, 28.Maj.2010, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SATELIT I PRSKALICE
Povodom teksta Prvoslava Davinića ,,Još o srpskom satelitu” (,,Politika”, 26. maja)
Da je bilo razumevanja za dobre namere tadašnjeg ministra odbrane gospodina Prvoslava Davinića i predsednika nam tada zajedničke države gospodina Svete Marovića danas bi se druga pesma pevala na Kosovu. Naime, da neki zlobnici nisu osujetili napredne tehnološke ideje njih dvojice mi bismo danas imali satelit i jasnu sliku stanja na administrativnoj liniji prema Kosovu. Pa bismo najnoviju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zabranu ulaska srpskim političarima na Kosovo, bez prethodne dozvole Prištine, dočekali potpuno spremni. Imamo špijunski satelit u svemiru, on snima teren i svaku kozju stazicu na administrativnoj liniji i mi znamo u svakom trenutku gde su dežurni policajci Ademi i Šaćiri. Oni na Merdare, naši političari udri drugom stazicom. Na ovim stranicama još pre dve godine upozoravao sam naše političare da krenu na ubrzani kurs alpinizma, upravo zbog tih planinskih prelaza na administrativnoj liniji. Nisam znao da je projekat satelita u međuvremenu propao. A sve je krenulo tako dobro i pozitivno.
Dakle, mesto radnje: podzemni komandni centar Jošanička Banja. Prisutni: najviši vojni i politički funkcioneri zajedničke nam države Srbije i Crne Gore: Sveta, Prle, Kuki, Gliga, Blokče, Kiza... Vreme u prošlosti, ali jeste dan ,,D plus”. Razmatra se najnovija situacija na Kosovu i u području uz administrativnu liniju. General Gliga ukazuje da nemamo skoro nikakve informacije o tome šta se zbiva na Kosovu, ali ni o događanjima uz administrativnu liniju, naši izviđački avioni tipa „orao” sa specijalnim kontejnerima koji bočno skeniraju sve što se događa na kopnu i do 100 km u unutrašnjosti Kosova, leteći čak i izvan kopnene zone bezbednosti nemaju goriva za potreban broj letova. Prisutni političari ćute, niko ni reč. Javlja se general Blokče, predlaže da na našoj strani kopnene zone bezbednosti, pet kilometara od administrativne linije, instaliramo cepelin opremljen svim mogućim senzorima i kamerama. Podignemo ga na nekih 3.000 metara i on nam je dežurni „avaks”. Tako to rade Izraelci kod Gaze, efikasno je i nije skupo, kaže general Blokče. „Da nije malo primitivno”, čuje se neko iz dubine zamračene sale. „Ne mora izraelski cepelin može izraelski satelit, to je modernije, opet će neko iz zamračene sale.
Na reč satelit lica prisutnih se ozariše, potvrđuje to ovih dana i bivši ministar odbrane, što je njega, po sopstvenom priznanju na ovim stranicama, „podstaklo da ovaj entuzijazam podeli sa najvišim organima državne vlasti”.
„Ako je satelit iznajmljen, čak i da imamo zemaljsku stanicu kod nas postoji mogućnost da vlasnik satelita utiče na ono što mi vidimo, setite se problema koje su imali Britanci u vreme rata za Foklande kada su satelitske informacije dobijali od Amerikanaca”, javio se pukovnik Kiza iz Uprave za elektronsko ratovanje.
„Pustite vi Britance i njihovo iskustvo, to će Sveta da ispita, on poznaje kraljicu, bio je kod nje primljen na čaj”, reče Prle.
„Ko će dešifrovati snimke sa satelita”, opet će pukovnik Kiza iz Uprave za elektronsko ratovanje.
„Ja sam bio sekretar Specijalne komisije UN za Irak, mi smo tražili iračka tajna oružja i imao sam ovlašćenja za pristup podacima dobijenim satelitskim osmatranjem, pa sam nešto i naučio o čitanju dobijenih snimaka”, oštro će Prle.
Pukovnik Kiza samo što zausti da primeti kako se na osnovu takvog lažnog i nameštenog „čitanja” satelitskih snimaka i krenulo u invaziju na Irak 2003. godine, kada se svetlo u komandnoj sali iznenada upali. Po svedočenju bivšeg ministra odbrane oči tri predsednika bile su uperene u pravcu načelnika Generalštaba u očekivanju njegove stručne reakcije. Kako svedoči nekadašnji ministar odbrane, „načelnik Generalštaba je odmerenim pokretima glave dao do znanja da predsednici razmišljaju u dobrom pravcu”. Ko može danas stručno da posvedoči i protumači da li je načelnik Generalštaba klimnuo glavom ka dole ili ka gore, levo ili desno, je li mu pogled bio mutan ili bistar ko planinska reka. I otkuda je načelnik Generalštaba mogao da zna u kom pravcu razmišljaju naši predsednici?
Sve ostalo je dakle istorija, i ugovor koji za nas nije ugovor, pa ne može ni postojati arbitraža o nečemu što ne postoji, ali na koju smo mi arbitražu pristali, pa onda nekakva firma sa Devičanskih ostrva koja je bila uključena u posao sa satelitom, a čijeg vlasnika, gle sada, niko ne poznaje, pa gospodin Štajner iz izraelske kompanije, kojeg takođe niko sada ne zna niti ga se seća, pa niko ne zna ko je sa srpske strane pristao na arbitražu. Svi se prave blesavi, ili misle da smo svi mi blesavi. I za utehu nam se najavljuje mogućnost da za tih 37 miliona evra dobijemo nekakve prskalice. Imaćemo najveći broj prskalica po glavi stanovnika u Evropi, prskalice M-97AB. Samohodne.
Ipak, šteta za satelit. Mogao je sve da snimi. Na primer, dekolte naše ministarke finansija pre neko veče...
Miroslav Lazanski
[objavljeno: 29.05.2010.]
