Izvor: Vostok.rs, 23.Mar.2016, 12:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ruski polkovodac srpskog porekla – general Mihail Andrejevič Miloradović
Ilija Miloradović, naslednik čuvene plemićke porodice Miloradovići iz Hercegovine, čija je zadužbina poznati srpski manastir Žitomislić u okolini Mostara, sa sinovima Mihailom, Gavrilom i Aleksandrom, početkom HVII veka odlazi u Rusiju i već 1711. godine dobija čin pukovnika. Arhimandrit Nićifor Dučić navodi veru kao razlog za odlazak ove čuvene porodice u emigraciju: “porodica vjerom nije htela da prevrne pa je radije pristala da tužna srca napusti svoju Otadžbinu”. Skoro dva veka ova hercegovačka plemićka porodica zaista je slavno služila veri pravoslavnoj, stojeći na braniku ruskog pravoslavnog carstva. Mihailo već kod Petra Velikog stiče vojničku karijeru i na preporuku Save Vladislavića Petar ga šalje sa carskom gramatom u Crnu Goru i Hercegovinu da pozove balkanske hrišćane u rat protiv omrznutog neprijatelja – Turske. Tada nije došlo do oslobođenja Srba od turskog ropstva, ali je to bio početak vojničke tradicije ove srpske porodice u Rusiji, koju će njegov unuk ovenčati besmrtnom slavom. Već Mihailov sin Andrej Stjepanović Miloradović stiče čin general-poručnika, da bi njegov sin, junak naše priče, Mihailo Andrejevič Miloradović prošao sve vojne činove i stigao do guvernera Kijeva, komandanta Carske Garde i General-Gubernatora carske prestonice Petrograda. Posebno je interesantno da je Mihailov otac Andrej bio saborac i prijatelj sa Suvorovim i Kutuzovim, a da je njegov sin postao praktično glavni operativac kod ove dvojice legendarnih ruskih vojskovođa. Da napomenemo da sa našim junakom nije završen istorijat služenja ove porodice pravoslavlju, a Miloradovići nikada nisu zaboravljali svoje srpstvo, svoju Hercegovinu. Pukovnik Aleksandar M. Miloradović bio je komandant Ruske dobrovoljačke brigade u Srpsko turskom ratu1876. godine, a grof Grigorije A. Miloradović 1883. godine posetio je i darivao manastir Žitomislić.
Šta reći za vojskovođu koji je bio omiljeni učenik velikog Suvorova? Pre nekoliko godina u Petrogradu, dok smo šetali Senatskim trgom (mestom gde je ubijen Miloradović) ruski istoričar Anatolij Dmitrijevič Stepanov pričao mi je o generalu Miloradoviću. On je tada rekao nešto što se jednostavno urezuje u pamćenje. “Ako izuzmemo Suvorova, teško je naći u istoriji nekog oficira koji je bio toliko omiljen među ruskim vojnicima kao Miloradović” – istakao je Stepanov. Kad se prouči vojnička karijera ovog velikana koji je proneo besmrtnu slavu ruskog pravoslavnog vojinstva, postaje jasno i zbog čega.
Mihail Miloradovič Andrejevič, rođen je 1(13.) oktobra 1771. godine. Još kao dete upisan je u gardiste i brzo postaje podnarednik u čuvenom Izmailskom puku. Vojne veštine izučava i u inostranstvu, prvo u Nemačkoj, a potom u Francuskoj… Učestvovao je u Rusko-švedskom ratu 1788-1790. godine, kada dobija čin poručnika, a sa svega 26 godina postaje pukovnik Izmailskog puka. Pola godine kasnije postaje general-major i preuzima komandu Apšeronskim mušketarskim pukom, sa kojim 1799. godine učestvuje u Italijanskom pohodu Suvorova kao dežurni general (u prevodu na običan jezik, to znači da je Suvorov veoma cenio mladog oficira, pa ga je postavio za svog pomoćnika u upravljanju armijom). Ističe se u bitkama kod Novog, Trebie, a u bici kod Bastjana sa zastavom u rukama predvodi bajonetski napad prsa u prsa. Već tada Miloradović u svim bitkama kreće u juriš ispred svog puka i često njegov herojski primer postaje odlučujući za ishod bitke.
U Švajcarskom pohodu (poznatijem kao Prelazak preko Alpa), komandovao je prethodnicom prilikom prelaska preko Sen-Gotardskog planinskog prevoja gde je potukao Francuze kod jezera Ober-Alp (naravno, u juriš je krenuo ispred svog puka). Za to dobija orden svete Ane Prvog reda, a za orden svetog Aleksandra Nevskog predložen je od strane legendarnog Suvorova, koji je istakao da je “Miloradović svoju vojničku dužnost vršio i slavno i pošteno, pa zaslužuje najveća priznanja”.
Miloradović 1805. godine komanduje pešadijskom brigadom u armiji drugog velikog ruskog vojskovođe, maršala Kutuzova. Ističe se u više bitaka, kod Aštetena, Kremsa i Austerlica, pa je posle ove kampanje nagrađen ordenom svetog Đorđa Trećeg reda i dobija čin general-lajtanta. Već sledeće godine učestvuje u Rusko-turskom ratu (1806-1812), a njegov korpus osvaja Bukurešt, kada su posle borbe prsa u prsa Turci naterani u begstvo. Za ovaj podvig dobija zlatnu sablju sa dijamantima. Sledeće 1807. godine Miloradović nanosi poraz neprijatelju u bitkama kod Turbate i Obilišta za šta dobija orden svetog Vladimira Drugog reda. Sa samo 38 godina dobija čin pešadijskog generala posle pobede kod Rasevate 1809. godine. Sledeće, 1810. godine u proleće, zbog izuzetnih zasluga Miloradović postaje civilni gubernator grada Kijeva, ali iste godine podnosi ostavku, da bi se ponovo vojno aktivirao kao komandant Apšeronskog puka, pa krajem te godine postaje Vojni gubernator Kijeva.
Na početku Napoleonovog pohoda na Rusiju (u Rusiji se to zove Otadžbinski rat) Miloradović dobija zadatak da formira Rezervni korpus i on pod svoju komandu okuplja 15 hiljada vojnika. U čuvenoj Borodinskoj bici Kutuzov poverava Miloradoviću komandu desnim krilom ruske armije gde je komandovao sa tri pešadijska korpusa uspešno odbivši sve napade francuskih jedinica. Posle Borodina glavnokomandujući je postavio Miloradovića za komandanta zaštitnice koja je zadržavala francuske trupe i štitila nesmetano povlačenje ruske armije ka Moskvi, a potom štitila njeno povlačenje iz Moskve, tako obezbeđujući prikrivanje čuvenog Tarutinskog marš-manevra Kutuzova. U ključnom momentu Miloradović je pokazao visoke diplomatske kvalitete, ubedivši maršala Joakima Murata da pristane na 24-časovno primirje, što je omogućilo Kutuzovu da se sa 70 hiljada vojnika odvoji od potere Napoleonovih jedinica posle Borodinske bitke. Savremenici su to okvalifikovali kao “spasenje Rusije”. Potom je uputio poruku poljskom kralju, da će u slučaju da ga napadnu, odmah zapaliti ceo grad. Dobio je nekoliko časova primirja što mu je omogućilo da i svoju vojsku evakuiše iz grada. Dakle, bio je ključni operativac koji je obezbedio povlačenje celokupne ruske armije na nove položaje.
Prilikom kontranapada, Miloradović je predvodio isturene jedinice ruske vojske. U bici pod Malojaroslavcem uspeo je da usiljenim maršem iz Tarutina, na vreme stigne u pomoć korpusima Dohturova i Rajevskog koji su prekinuli nastup “Velike armije” ka Kalugi. Po dolasku Miloradovića, Napoleon je bio prinuđen da odstupa po razrovanom Smolenskom putu. Istakao se i u bici pod Vjazmom, kada je nekoliko Napoleonovih korpusa propustio Smolenskim putem, a onda odsekao korpus dotad nepobedivog maršala Nikole Davua i na njegovu pozadinu udario jedinicama kozačkog atamana Platova i generala Paskeviča, sve do mraka goneći neprijatelja. Korpus maršala Mišela Neja bio je praktično uništen. U ovoj akciji ubijeno je više od 8. 000 francuskih vojnika. Tek povratkom Napoleonovih generala Boarne i Ponjatovskog, Davu se uspeo nekako izvući iz klešta. Posle Vjazme zauzeo je Dorogobuž (26. oktobra) i Krasni (trodnevne borbe posle kojih je ruska armija zarobila više od 20 hiljada vojnika, više od 200 artiljerijskih oruđa i 6 ratnih zastava neprijatelja). Zbog kolosalnih zasluga u razbijanju “Velike armije”, general Miloradović nagrađen je ordenom svetog Vladimira Prvog reda i svetog Đorđa Drugog reda.
Posle potpunog trijumfa u Otadžbinskom ratu, legende koje su se ispredale o herojstvu Miloradovića učinile su ga popularnim ne samo među vojnicima nego i u prostom narodu. Stekao je veliko uvažavanje i kod neprijatelja, Francuzi su ispredali bajke o njegovoj hrabrosti i vojničkom umeću, a zbog munjevitih dejstava, od Kutuzova je dobio nadimak “Krilati”. Po carevom zahtevu je proterao Austrijance iz Varšavskog hercogstva i zauzeo je Varšavu. Za vreme zagraničnog pohoda ruske armije tokom 1813-1814. godine, Miloradović se istakao u borbama kod Ljutcena, Baucena i Kuljme, pa je nagrađen zlatnom sabljom “Za hrabrost”. Posle blistavog osvajanja Lajpciga, kao komandant garde odlikovan je ordenom svetog Andreja Prvozvanog, a zbog uspešnog komandovanja u zagraničnom pohodu Car Aleksandar I lično mu dodeljuje titulu grofa Ruske imperije i prvi stiče pravo da na epoletama nosi carev monogram. Posle toga učestvuje u nekoliko bojeva sve do pobedničkog ulaska u Pariz u sviti Imperatora, za šta je dobio nekoliko stranih ordena, kao i počasno pravo koje je dobio od Cara da nosi vojnički Georgijevski Krst.
Služba Miloradovića u mirnim vremenima. U avgustu 1819. godine Miloradović je imenovan za vojnog General-gubernatora ruske prestonice Petrograda i postaje član Državnog saveta Ruske imperije. Velika energija i samopožrtvovanje krasili su ga i u mirnim vremenima. Sproveo je veliku antialkoholnu kampanju u vojsci, znatno popravio stanje gradskih tamnica i položaja zatvorenika, zabranio kockanje u armiji, osvetlio centar ruske carske prestonice, izgradio Mihailovski dvorac i zgradu cirkusa, izgradio predgrađa Petrograda, pripremio ulazak prvih parobroda u akvatoriju Neve i Finskog zaliva, pomogao je i podstakao izgradnju niza prosvetnih instituta i niza kulturnih institucija u Petrogradu, aktivno se zalagao za ukidanje Kreposnog prava. Grof Miloradović postao je počasni član Ruske Akademije Nauka 1823. godine, a prilikom katastrofalnih poplava 1824. godine u Petrogradu, ponovo je pokazao izuzetan lični heroizam, što je i veliki Puškin opevao u “Bronzanom konjaniku” (Gle, voda sve pred sobom plavi/ Poleteli su generali/ Da bi sa vojskom spasavali/ Narod što se po kućama davi…). U mirnim vremenima se trudio da iznad svega poštuje pravednost i humanost, bio je izuzetno pristupačan i snishodljiv i uprkos pobrojanim zaslugama u državnim delima, nije bio zadovoljan sobom. Tako je, posle jedne nagrade u mirnom periodu, pisao Caru da je bolje da lente dobiju drugi, a ne onaj koji sedi pored kamina.
Končina. Blistava vojnička karijera M. Miloradovića završena je 14. decembra 1825. godine na Senatskom trgu u Petrogradu. Kada je čuo za ustanak dekabrista pokušao je da nagovori vojnike da se vrate u kasarnu, ali je zadobio dve rane koje su se pokazale smrtonosnim. Dekabrista Kahovski pogodio ga je hicem u leđa, a Obolenski probo bajonetom. Dozvolio je lekarima da izvade metak koji mu je probio pluća i kada je bol minula, zamolio je da pogleda metak. Uvidevši da je metak ispaljen iz pištolja, uzviknuo je: “Slava Bogu! Ovo nije vojnički metak! Sad sam apsolutno srećan!” Ni dok je umirao nije ga napuštalo čovekoljubivo osećanje, pa je bukvalno pred smrt napisao zaveštanje u kome je od zavisnosti oslobodio 1. 500 kreposnih seljaka. Heroj Otadžbinskog rata 1812. godine Mihailo Andrejević Miloradović, umro je u 55-oj godini života u kasarni Konjičkog gardijskog puka u Petrogradu. Kao nosilac ordena svetog Aleksandra Nevskog, sahranjen je u Aleksandro-Nevskoj lavri u Petrogradu, u kapeli gde se sahranjuju nosioci tog ordena, pokraj svog vojničkog uzora, legendarnog ruskog vojskovođe Suvorova. Natpis nad njegovim grobom glasi: “Ovde počivaju ostaci pešadijskog generala, nosioca svih ruskih ordena i nosioca odlikovanja svih evropskih država, grofa Mihaila Andrejevića Miloradovića. Rođen 1. oktobra 1771. godine. Skončao od rana nanetih metkom i bajonetom na Isakijevskom trgu, 14. decembra 1825. godine u Sankt-Peterburgu”.
Zapisane anegdote i sećanja na Miloradovića. Miloradović je jednostavno bio rođeni ratnik – u najopasnijim trenucima bio je posebno živahan i veseo. Umeo je tako prisno da razgovara sa vojnicima i ne štedeći sebe delio je sa njima sve teškoće vojničkog života. Zbog njegove neustrašivosti i izuzetno toplog odnosa prema potčinjenima, bio je posebno omiljen među vojnicima. Njegov ađutant F. Glinka ovako opisuje svog šefa u boju: “Izgledalo je kao da se obukao za svečani bal! Bodar, pričljiv (takav je uvek bio u bitkama), on se vozio po poljima smrti kao po svom kućnom parku; terao je konje na skokove, spokojno je punio svoju lulu, još spokojnije je palio i prijateljski i opušteno razgovarao sa vojnicima… Meci su kidali vrh njegove šapke, konji pod njim su ranjavani i ubijani, ali on se nije zbunjivao, promenio bi konja, zapalio lulu, popravio krstove na sebi i oko vrata obavio tamno-bordi šal čiji su krajevi živopisno vijorili po vazduhu”. Bio je cenjen i od neprijatelja jer su znali da je dogovor sa njim iskren. U vojnoj nauci ostaje upamćen kao izuzetan primer časne i plemenite požrtvovanosti i taktičkog majstorstva.
“Ja sam tamo gde je teško” – bila je lična deviza generala Miloradovića u boju.
Kada u jednom boju francuska vojska beše pokolebala ruske redove, Francuzi su predložili Rusima da se predaju. Miloradović je zgrabio zastavu u ruke i krenuo u juriš sa rečima: “Gledajte kako će zarobiti ruskog generala!”
Kada je posle bitke kod Kremsa Miloradović doveo pred Cara nekoliko hiljada zarobljenih vojnika, Aleksandar I je uzviknuo: – Evo generala koji bajonetom stiče svoje činove!
Nakon teške bitke sa Poljacima u blizini Moskve, general Miloradović poručuje poljskom izaslaniku: – Juče su se Poljaci hrabro borili. Junaci treba i da jedu. Saopštite vašima da će dobiti hranu u tom i tom selu, a ja ću narediti da ih naši ne uznemiravaju.
Kada je u jednoj bici čuo da je neprijateljski oficir izneo sto ispred rovova da popije kafu, Miloradović je naredio da mu odmah iznesu sto sa priborom, da ruča ispred ruskih rovova.
Tokom bitke kod Krasnog, francuski vojnici su poručili izaslaniku da će se predati jedino Miloradoviću, u suprotnom će se boriti do poslednjeg.
Kada se jednom prilikom sva zemlja oko njega zatresla od artiljerijske vatre, on je šaljivo prokomentarisao: - Ah Bože, Bože, dušman nas spazi pa nam hitro šalje svoj pozdrav u znak dobrodošlice!
Veliki ruski pesnik Deržavin bio je oduševljen Miloradovićem, pa sipa metafore: – Pred njim je Sarmat saginjao čelo, pred njim Alpi leđa savijaju. Još Deržavin poje: – Na tvom licu, pobedniče/ svih naših dušmana/ Slavo naša, diko naša/ Suvorova učeniče, Kutuzova izvršioče/ Milo se ogleda bljesak njihovog sjaja.
Ranko Gojković,
Fond strateške kulture
