Izvor: Politika, 13.Apr.2011, 00:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ruski kosmizam
Ideja o letu u svemir nužno je rodila pitanje o tome s kim se putnik po vaseljeni može sresti
Pre pola veka prvi čovek je iskoračio iz zagrljaja zemaljske gravitacije i našao se u kosmosu.
Ljudski rod, inače spor u razumevanju novotarija, namah je shvatio epohalni značaj onoga što se zbilo. Stotine miliona ljudi bilo je uzbuđeno i zadivljeno događajem od 12. aprila 1961. godine. Sećam se da su i u redakciju lista za koji sam radio stizale pesme, često iz pera >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ljudi nevičnih pisanju. Jedan je pesnik, u zanosu što je čovek odsad eto stanovnik kosmosa, zavikao: stići ćemo i do Marksa i Venere.
U naivnoj kosmologiji još od prve polovine devetnaestog veka, kad su naglo usavršeni teleskopi, verovalo se da je Venera nastanjiva i za život povoljna. Njena ozarujuća jutarnja svetlost to je sugerisala. Ali za poslednje pola veka, otkako je počela Gagarinova epoha, zna se da na Veneri guši ugljen-dioksid, a tle peče. Tamo se niko od kosmičkih putnika neće nastaniti.
Ali, nezavisno od toga, nastanjivanje drugih planeta stari je san ljudi. Holandski fizičar i astronom Hajgens je pre 1695. zamislio posetu vanzemaljaca. Dugovrata i buljava, pa okata stvorenja samo donekle su ličila na ljude. Đorđe Magarašević, pokretač „Letopisa Matice srpske“, pisao je pre 1830. godine prozu o raskošnom i radosnom danu kad iz vaseljene dođu posetioci. Noć će biti osvetljena.
Iako astronomi sve do naših dana nisu van Sunčevog sistema otkrili nijednu planetu, san o nastanjivanju kosmosa je žilavo istrajavao.
Pesnik Laza Lazić ovih dana u svojoj knjizi „Šum lišća“ tvrdi da je taj san neminovan. Čovek kvari svoju zemlju s takvom upornošću da će se čovečanstvo jednom morati odseliti u galaktički prostor. Lazić inače nije katastrofista. On je pre svega „kosmista“.
„Kosmizam“ je svoje najblistavije misaone domete dostigao baš u Gagarinovom narodu, kod Rusa. Konstantin Eduardovič Ciolkovski kao dečak u Kalugi puštao je noću zmajeve koji nose fenjere. Kalužani su premirali od straha. Kostja će postati najvažniji svetski konstruktor i smišljalac raketa. Poznom generacijom sprave Ciolkovskog Jurij Gagarin će iskoračiti u svemir. Veliki vizionar je tada već blizu tri decenije pokojnik.
Taj ruski „kosmizam“ je bio plod rada šireg kruga mislilaca. Već tridesetih godina dvadesetog veka, u vreme trke uvis ka stratosferi, kolosalnim balonima, sovjetska nauka i elita pridaju golem značaj onome što je nekad bio san, a tada je postalo realnost. Cela nacija je tugovala posle jedne havarije, a stratosferske letače su same vođe države pratile ka večnoj kući, noseći u rukama njihove urne.
Oktobra 1957. iz Moskve je stigla vest o orijaškim raketama proizvedenim u SSSR-u. Kroz četiri godine one su se vinule s prvim čovekom u svemir.
No ruski „kosmizam“ nije jednostavna tehnička disciplina. To je svojstveno kulturi tog naroda, filozofsko umovanje o onostranom.
Već je Ciolkovski govorio o civilizacijama razvijenijim od zemaljske. Ideja o letu u svemir nužno je rodila pitanje o tome s kim se putnik po vaseljeni može sresti!
Odgovarajući na to, ruski „kosmisti“ daju viziju (ili san) o postojanju basnoslovnih civilizacija u svemiru.
Kardašev, Šklovski i Sternberg dele svemirske civilizacije u tri tipa:
Prvi: troši energije koliko i mi Zemljani.
Drugi: kadar je da iskoristi i kanališe čitavu silu zračenja svoje zvezde.
Treći: ima pristup energiji obuhvaćenoj zračenjem čitave galaksije.
I na kraju, iznenađenje!
Ne moramo putovati do ovih civilizacija. One mogu da nam pošalju informacije, koje bi stale u 100.000 knjiga preko kosmičkog ambisa. Te bi informacije putovale preko tipične međugalaktičke razdaljine (od deset milijardi svetlosnih godina) za samo tri sekunde!
To pomalo kao da izaziva jezu.
Raša Popov
objavljeno: 13.04.2011.
