Izvor: Blic, 12.Sep.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rukopis sačuvan u grudnjaku
Rukopis sačuvan u grudnjaku
Sticajem okolnosti, Rajner Kunce, dobitnik nagrada 'Georg Trakl', 'Georg Biner', 'Vajlhajmer literaturprajs', i 1988, u Srbiji, Evropske nagrade za poeziju, inače prevođenu na trideset jezika, otkrio je jednog dana svoj policijski dosije. Ukratko, njegova priča izgleda ovako: posle rušenja Berlinskog zida, Kunce je došao da poseti grad iz kojeg je izgnan. Nepoznati mladić mu je zakucao na vrata i ispričao da je posle Honekerovog pada, bio određen >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << za šefa komisije za likvidaciju arhiva STASI. Trebalo je da spali dosijea. Januara 1990. u Buhenbergu (u Tirginiji), napravio je veliku lomaču. Ali jedan je spasen: bio je to Kunceov dosije.
Vatra ga nije htela. Mladić je odlučio da 'preživeli' dosije preda piscu. Tako je dosije pod šifrom 'Lirika' postao značajan dokument, tako reći snimak lične drame. I upravo kao takav ušao je u plan izdavača KOV pod istim nazivom, u prevodu Virdžinije Pasku. Ovdašnjim čitaocima poezije i lirsko delo Rajnera Kuncea odavno je poznato. Opet zahvaljujući KOV-u objavljen je njegov 'Čaj od jasmina' u prevodu Zlatka Krasnog.
Povodom akcije 'Gete instituta' u Beograd 'Otkrijte nemački', Rajner Kunce je bio naš gost. Imali smo priliku da čujemo njegovu zaista nesvakidašnju ispovest koja počinje u mestu Elinc usred Rudne gore. A traje u kućici na obali Dunava, kraj Pasaua...Sin rudara, Rajner Kunce je studirao filozofiju i novinarstvo u Lajpcigu, potom radio kao naučni asistent i predavač, a kraće vreme i kao bravar. Od 1962. slobodan je umetnik koji, osim poezije, piše i prozu, kao i knjige za decu. Nadziran, onemogućavan i proganjan u Istočnoj Nemačkoj, Rajner se posle pojave 'Čudesnih godina', u proleće 1977. iseljava u Zapadnu Nemačku. A da li ste uspeli da sačuvate vašu ličnu arhivu?
- Bio sam pred hapšenjem kada sam moj deo arhiva zahvaljujući prijateljima sakrio u crkvi ispod dasaka. Službenici bezbednosti su po njima redovno hodali ne znajući šta je ispod patosa...
Kako ste održavali komunikaciju sa svetom?
- Pošta u Istočnu Nemačku nije redovno stizala. Recimo iz Frankfurta na Majni do Tirginije trebalo je 43 dana za pismo, a sedamnaest za hitnu pošiljku. Da se ne bi znalo kada je pismo poslato, precrtavali bi datum ili bi ga zabrljali. Trougao na poleđini pisma nikad nije bio ceo. Uvek je u gornjem delu bio malo pomeren naviše. Pošta je ipak za nas bila jedina veza sa svetom. Peživljavanje. Gubitak pisma bi nas unesrećio. Preko pisama, ipak, ja sam mogao i morao šest meseci ranije da planiram sastanak sa nekim. Ali kad bi mi taj neko u pismu tačno naveo datum susreta, obično bi mi pošiljka stigla sa dan zakašnjenja da ne stignem na vreme. Isto je bilo i sa telegramima. Jednom sam ga poslao roditeljima obaveštavajući ih kad ću gostovati na televiziji - da me vide. Stigao im je tek posle reprize emisije. Ali su me ipak videli jer su me komšije zapazile na ekranu i javile im. A slali rukopise izdavačima?
- Svoje rukopise nisam smeo slati u Zapadnu Nemačku. Jer, ako bi 'poštara' kojim slučajem uhvatili, više nigde ne bi smeo putovati. Snalazio sam se. Pisao sam na veoma tankom papiru koji bih rastavio na 20 pisama, po tri lista u svako. Ubacivao bih ih u sandučiće. Pisma bi stigla na adrese prijatelja, a oni bi ih nosili izdavaču. Kako ste dolazili do sopstvenih knjiga?
- Kad bi mi knjiga bila objavljena, ja bih poslednji za to saznao. Jednom sam je dobio zahvaljujući lektoru i jednom meni nepoznatom gospodinu. Naslutivši da bi ga mogli uhvatiti na granici, lektor je knjigu stavio u kesu i značajno pogledao gospodina koji je sedeo preko puta njega. Pričao mi je kasnije: nisu ni reč progovorili, ali su se razumeli. Gurnuo je kesu ispod sedišta. Lektora su ipak izbacili iz voza. Ali, 'pošta' je otišla. Nikad nisam saznao ko je bio taj gospodin. Drugom prilikom, knjigu mi je donela jedna devojka. Predala mi je u crkvi, izvadivši je savijenu na dva dela. Tako ju je čuvala ispod grudnjaka. Moje 'Čudesne godine' su odbili da štampaju - pronašli su u njoj tragove antisocijalističke propagande. Onda su se predomislili i objavili je. U petnaest hiljada primeraka. Ali nije dospela u knjižare. U Zapadnoj Nemačkoj ne bih imao nikakav dokaz da ipak imam objavljenu knjigu, da mi je jednog dana supruga nije donela. Slučajno. Kupujući hleb uvek u istoj pekari, vratila se sa vrećicom u kojoj je bila i moja knjiga. Ne znamo ko ju je stavio u kesu... Čudesne godine...
- Godine ‘75. posetio me je jedan mladi inženjer. Vrlo otvoreno mi je iznosio svoje mišljenje o svemu. Potom mi je pisao pisma. Savetovao sam ga da pripazi, jer ih svakako neko čita. A on mi je odgovorio da mu to baš odgovara, jer se jedino tako može saznati kako nas proganjaju... Uhapsili su ga. Angažovao sam advokata da ga brani. Ipak, zbog dopisivanja sa mnom osuđen je na šest godina zatvora. Taj slučaj sam opisao u knjizi 'Čudesne godine'... A ljubav?
- Suprugu sam upoznao nakon četiri stotine razmenjenih pisama. Svako njeno pismo imalo je bar 25 strana. Preko njih, mi smo se zavoleli. Onda mi je poslala i svoju fotografiju. Bila je očajna. Nalikovala je na izveštačenu glumicu. Ali, ja sam je ipak zaprosio. Znao sam da neko ko ima tako dobru dušu, što sam spoznao iz pisama, ne može biti ružan, čak i ako to fizički jeste... Kad sam je konačno posle mnogo godina sreo, ugledao sam veoma lepu ženu. Kako stižete do poezije?
- Nikad nisam mislio da nešto pišem o pošti. Ali jednog dana, na putu, posle pretećeg razgovora, krenule su iz mene priče o pošti, političke slike_arhiva o kojima nisam prethodno razmišljao. Sledećih sedmica napisao sam 21 varijaciju na temu pošte. Na pitanje suverenosti umetničkog dela, mogu samo da kažem: ako svoja razmišljanja krivotvorite, nikad nećete doći do poezije. Stepen istine u tim slikama treba sa minimumom sredstava dovesti do maksimuma, ili izdajete poeziju. Evo kako ja to činim u stihu: 'Otvor pisma je dva milimetra otvora ka svetu' ili 'Pismo je oblak/ marke su ptice'. Da li ste u kontaktu sa vašim ovdašnjim izdavačem?
- Kada je NATO bacao bombe na Srbiju, naravno da sam pokušao da stupim u kontakt s mojim ovdašnjim izdavačem Petruom Krduom, i prevodiocima. Slao sam faksove, pisao pisma - ali bez rezultata. Pošta se vraćala s objašnjenjem da su veze sa vašom zemljom prekinute. Sada sam iskoristio priliku da ih donesem i uručim ih lično... Milena Marjanović
