Izvor: Politika, 30.Mar.2012, 00:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ruke spasa
Mi u Srbiji volimo da budemo uslužni
U Srbiji, kao i drugde, može se uraditi sve i svašta. Međutim, prvi odgovor na svaki predlog da nešto uradite, iz nekog razloga, uvek je ,,ne”.
Ako bih počeo da brojim koliko puta sam pitao nešto u vezi sa poslom, kupovinom, hranom, sa penjanjem na peti sprat, kada sam istog trenutka kao odgovor čuo reč ,,ne”(ponekad čak i pre nego što bih završio rečenicu), mogao bih da brojim deset godina.
Zanimljivo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je, međutim, kako se uz malo dosađivanja progurati preko tog prvog odgovora do ,,možda” ili ,,moguće” i, ako je dan bio dobar, čak i do ,,da”.
Mi u Srbiji volimo da budemo uslužni. Ljudi vam, čak i ako će time poremetiti svoje planove, izlaze u susret. Pitajte za pravac ili ulicu, i taj neko će čak i prošetati sa vama da bi vam pokazao kuda da idete.
Samo ih ne pitajte da urade bilo šta. Ako ih pitate odgovor će biti ,,ne”. Potrošio sam dosta vremena pokušavajući da shvatim ovaj fenomen.
Pre nekoliko godina, zaglavljen u „Merkatoru” sa praznim akumulatorom, lutao sam po parkingu pitajući sve redom da mi pomognu da upalim auto. Sigurno sam pričao sa 19 osoba i niko od njih nije imao vremena, ni odgovarajuće kablove, ni volju i želju da pomogne. Neki me čak nisu ni pogledali. Neki su se pravili da me ne čuju. Ali većina je jednostavno rekla ,,ne”. Iskreno, s obzirom na stanje prastare, crvene ,,mazde”, koju sam tada vozio, i ja bih možda oklevao u strahu da ona rđa na kolima može biti zarazna.
Frustriran, kao što možete da pretpostavite, iz čiste gluposti sam odlučio da krntiju odguram od garaže do kuće. Razdaljina nije nešto velika, ali mojim korakom trebalo bi mi tri godine i sedam dana da stignem na odredište.
Posle mnogo vremena, konačno sam uspeo da izađem na ulicu. Kako sam uspeo malo da ubrzam, kola su mi iznenada izgledala lakše. Napredovao sam! Nakon nekoliko stotinki sekunde koliko sam proveo razmišljajući da posedujem neotkrivene supermoći, bacio sam pogled preko ramena i video na drugom kraju auta čoveka koji gura sa mnom! Zinuo sam da kažem nešto (kao na primer hvala ili ko-si-sad-pa-ti?), ali on je samo klimnuo i rekao mi da nastavim da guram.
Smešeći se, nastavio sam, i u tom trenutku sam primetio da smo ponovo ubrzali. Dobrom Samarićaninu iza mene su se pridružila još dvojica slučajnih prolaznika. U rekordnom vremenu, nas četvoro smo uspeli da uguramo antički automobil na odgovarajuće parking mesto blizu mog stana. Ponudio sam da ih častim pićem – što su odbili – da im dam novac da popiju piće – što su takođe odbili – na kraju se završilo mojim izlivima zahvalnosti, na šta su se oni brzinski okrenuli i otišli.
A ja sam stajao tako sam, zbunjen i začuđen, deset minuta.
Nisam mogao (ni hteo) da pitam za pomoć, znajući da bi to bio preveliki trud. Pomoć pri pokretanju motora u garaži, što ne zahteva veliki trud, bio bi najjednostavniji način da se pomogne strancu u nevolji. Ali ja sam upravo to i tražio – i uskratio im mogućnost da mi sami priđu i ponude pomoć.
U tome je možda najveća razlika. Ako pitate, možda ćete čuti ,,ne”, ali će stvarni odgovor većine ljudi biti da ostave sve i pomognu vam. Nakon svih godina koje sam ovde proveo, čini mi se da konačno počinjem da to malo bolje shvatam. Sada ljudi koji me poznaju znaju da sam na usluzi – pitajte me i pomoći ću. Pre dolaska u Srbiju naučen sam da ne ulećem i ne pomažem ukoliko prethodno ne pitam ili me prethodno ne pitaju. Ali moje anglosaksonsko iskustvo nije me baš dobro pripremilo za Srbiju.
Sad idem napolje da guram ljudima kola.
*Amerikanac u Beogradu
Kris Farmer
objavljeno: 30.03.2012
