Izvor: Politika, 21.Apr.2014, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rodoljupci i srbomrsci
Mnoge užasne stvari su započele spiskovima i potcenjivanjem marginalaca koji su ih sastavljali
Spisak na koji su atestirani volitelji otadžbine „Naši”, metnuli tobožnje najveće srbomrsce nije preterano uzdrmao Srbiju. Nije zato što smo zatrpani važnim stvarima, velikim pitanjima opstanka ostatka sveta, volšebnim lavirintima formiranja srpske vlade i snegom kad mu vreme već beše isteklo.
U zapadnom delu Srbije ljudi plaču, jer im je zadocnela mećava uništila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << voćnjake i maline, najskuplje, kažu i najbolje voće na svetu. Bilo bi dobro da se nekako oglasi pisac i malinar autor „Doroteja” Dobrilo Nenadić, koji u svom novom štivu o kokoškama koje lete, piše i o malinjacima, kao čarobnim mestima za neizrečenu ljubav prema Srbiji, takvoj kakva jeste. U toj priči navedene su, nabrojane i opisane endemske mane lokalnih Srba koji su u svom svetu takvi kakvi jesu, ali ih pisac i takve kakvi mogu da budu, u istini ili fikciji, ne odvaja niti to može, od sopstvenog zavičaja.
Ovaj kontrast sa zloćudnim spiskom koji su napravili „Naši” (čiji ste vi, u stvari, moji niste!), samo je literarna negacija rodoljubačke idile koja, naprosto, ne može da postoji, niti je ima bilo gde. Rodoljublje jeste neotuđivo, lično osećanje prema svome rodu, kolektivna svest o pripadanju. Ali, na tako nešto niko nema monopol, niti ga može silom ili glupošću pridobiti.
Kako su se „Naši” snašli u našem vrednosnom sunovratu, svrstavajući ljude po svom ćefu i svojim opskurnim vidicima? Nisu shvatili, jer to i ne mogu, da je njihov spisak, na kome još ima nebrojeno mesta, otvorena licitacija sa pozicijom drugačijeg, čak neskrivena mržnja prema njima, prema onima koje su sami izabrali kako bi im kazali da nisu isto što i oni.
Naravno da nisu, bilo bi naopako da jesu.
Bar polovinu prozvanih ljudi poznajem lično. Nikada se ne bih usudio da procenjujem bilo kakva i koja njihova osećanja, emocije su lična stvar, a o ljubavi prema otadžbini ne govori se preterano često. Rekao bih da nije pristojno, jer postaje sumnjivo. Patriotizam zaista jeste, kao što je neko rekao davno, vrlo često utočište nitkova.
Ali, to je emotivni postulat koji uvek podrazumeva podsećanje na antologijsku misao počivšeg patrijarha Pavla, koju je izrekao jer mu je rulja zviždala kad je udostojio Slobodana Miloševića da mu ode na prijem za 29. novembar: „Moje je mesto svuda gde su ljudi, ma kakav krst ili drugi znak nosili, ili ne nosili nikakav znak (zvižduci).” Patrijarh je podigao glas, koliko je mogao, i rekao: „Dajte, budimo ljudi iako smo Srbi!”
Da li bi se zbog ove rečenice prečasni asketa i mučenik Pavle našao na spisku? Vrhovni crkveni otac svih Srba, sudeći prema onome što je rekao, nije mrzeo nikoga, niti sumnjao u velike vrednosti svoga naroda. On je samo ukazao na mane onih koji su mu zviždali, jer nisu razumeli (a nisu ni mogli) da je rodoljublje i ukazivanje na manjkavosti u svome rodu. Pročitajte ponovo tu misao: Patrijarh nije sebe isključio iz poimanja mana gomile. Nije želeo da se odvoji niti od rodoljublja niti od grešnika, niti od usuda.
Naravno da „Naši” nisu prvi koji su pravili spiskove neprijatelja. Devedesetih godina, u ideološkom centru tadašnje krevetske koalicije (Milošević-Marković) stvorena je matrica za kategoričnu podelu: na patriote i izdajnike, na časne trudbenike i strane plaćenike, na servilne ljubitelje vlasti i njihove kritičare. Na podobne i nepodobne. Na žive i viđene da budu počivši.
U jednom času, više od pola Srbije našlo se na strani plaćenika. Stvoreni su eskadroni smrti, mnogi ljudi su ubijeni, jer su bili konkurencija vladajućoj plutokratskoj kliki koja se kune u patriotizam, ali ne mari za njega.
Neki su stradali, jer su mislili drugačije ili pisali drugačije. Tada je i započelo rušenje temelja tog sistema koji je sve više i sve beznadnije održavan dželatima iz senke, vladavinom teške ruke srpske Ledi Magbet.
Svi novopopisani „antisrbi”, koji su se pojavili pred sudom da bi dali svoj iskaz, tvrde da se ne osećaju ugroženim. Sociolog religije Mirko Đorđević kaže da je ravnodušan prema sebi na spisku; slično je kazao i glumac Nikola Đuričko, verujući da je u pitanju samo običaj Srba da svoje neistomišljenike nazivaju izdajnicima.
Advokat „Naših” garantuje da niko od „srbomrzaca” neće biti ugrožen, jer spisak i nije napravljen da bi ikoga ugrožavao ili mu pretio. Napravljen je tek onako, da se zna.
Sad valja zamisliti kako je trust vrhunskih umova te patriotske grupacije zasedao, dodelio sebi ulogu arbitra rodoljublja, i smišljao koga da stavi na spisak a koga da izostavi iz tolike konkurencije. Moglo bi da bude smešno, ali nije. Mnoge užasne stvari su započele spiskovima i potcenjivanjem marginalaca koji su ih sastavljali. Ovo naprosto nije folklorna grupacija, već nešto mnogo gore, maligni izrastak koji nije moguće lako definisati.
Samo da ne ostanemo ravnodušni prema spisku ili postanemo ravnodušni prema plaču, kako to davno beše spevao Bora Đorđević.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 21.04.2014.
