Izvor: Blic, 12.Okt.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rodoljublje ponekad zaklanja vidik
Rodoljublje ponekad zaklanja vidik
Njeno pisanje podseća na rad pčele koja ne može da odoli tajnovitoj privlačnosti i leti od cveta do cveta da bi kap po kap sakupljala nektar. Njeni junaci nisu ni negativci, ni pozitivci. Oni su 'samo' ljudi. Ekstrati njihovih života su sudbine zapisane u pripovetkama (o prepodobnoj Justini, umišljenoj Bogorodici… ), u romansiranim poslednjim godinama života M. M. Srpkinje, romanu koji joj je pribavio nagrade 'Branko Ćopić' i 'Bora >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Stanković'. Njen novi roman, 'Mrena', sledi utemeljen put. 'Umetniku ništa ne sme da bude strano - lepota, ružnoća, dobrota, zlo - sve to treba uhvatiti na plemenito-ironičan način, nijansirati iznutra, bez prozirnosti i mahinacija. I nikad čovekomrzački', glasi pristup Milice Mićić Dimovske.
Koji je vaš recept za pomirenje kvaliteta proze i čitanosti?
- Možda čitljivosti mojih knjiga doprinosi to što ja ne pišem hermetično. To ne znači da pišem na neki populistički način. I da hoću to ne bih mogla. A hermetičnost, pa i ona ponekad može biti manir. Iza nečitljivosti se često krije praznina. U novom romanu 'Mrena' može se prepoznati sijaset likova iz našeg okruženja poslednjih deset godina. Koji je vama najsličniji?
- Recimo da su ti svi likovi moje maske, da se uvek ja krijem iza njih čak i onda kad tu masku ne volim, kad je osuđujem. Ali samim tim što do kraja ulazim u svaki lik, bio on pozitivan ili negativan, ja se moram poistovetiti s njim. I tu dolazi do neke rascepljenosti moje ličnosti, jer u suštini čim mogu da razumem nečije poroke, ili nečije misli koje, inače, osuđujem, znači da se opasno približivam brisanju granica između mene i njih. Zaista uvek sam mrzela svako apriorno etiketiranje mojih junaka, pogotovo onih u čiju psihu ulazim, samo u retkim slučajevima mogla bih došapnuti čitaocu da je neki od mojih junaka potpuno negativna ličnost. Ali i o manama pišem s velikim razumevanjem, verovatno zato što ih imam. Ili, jednostavno, imate potrebu da izbacite iz sebe ono što vas tišti?
- U pravu ste. U ovom romanu izbacila sam sve ono što me je tištalo ovih desetak godina, ali sam se pri tom trudila da budem nepristrasna, da ne budem ozlojeđena, da proniknem u uzroke, motive, i sve to ispitijući pre svega sopstvenu savest, sopstvene zablude...
U romanu ima jedan monolog surovo obeshrabrujući: 'Zašto da se operišem? Da bih bolje videla svet? Hvala lepo! Svet me ne zanima'. Smatrate li da je povlačenje u sebe rešenje - iznudica?
- To je kukavički, znam. Iako, postoje slučajevi kada je povlačenje jedino časno rešenje, čak i herojsko. Na drugom mestu kažete 'svakome se pruža šansa, bar jednom u životu'.
- Da, to kaže ista junakinja, starica koja ne zeli da operiše mrenu jer se nagledala nepravdi, pa ipak u jednom trenutku upozorava svoju unuku da se svakome bar jednon u životu pruža šansa, ali je treba prepoznati. Ta starica je svašta preživela i ništa je više ne može zaneti, pa ipak i ona je imala svoje zanose u mladosti, ona im se može podsmevati, ali ona nije ravnodušna prema njima. I u starosti ona ima protivurečna osećanja, misli, niko nije u tom smislu nekakav monolit. Kako čovek da prepozna svoju šansu?
- Pa, što se mene lično tiče samo u nekom radu, ali ne sa svešću da je to neka šansa, već neko moranje, da nešto morate sad uraditi jer posle nećete moći. Verujete li vi u čistu čovečnost ili ipak smatrate da dobar cilj opravdava sredstva?
- Verujem u ideal čiste čovečnosti, kojem treba težiti i u običnom životu, a gnušam se devize cilj opravdava sredstvo, on je pragmatičan, ali uvek vodi ka nečoveštvu i nepravdi. Da li vi mislite da je Srbija u Evropi, ili da u nju tek treba da zasluži da uđe?
- Da je Srbija u Evropi to je geografska činjenica. A da li ona ima evropske standarde u raznim oblastima - sigurno nema. Siromašna je, na periferiji, na drumu, takoreći. Ali, mi težimo da se približimo Evropi, u pogledu svih standarda, životnih, kulturnih, civilizacijskih... Posle 5. oktobra formirano je i treće udruženje pisaca. U kojem ste vi?
- U Beogradu samo ima tri, Udruženje književnika Srbije, Srpsko književno društvo, Forum pisaca. U Novom Sadu je sedište Društva književnika Vojvodine čiji sam predsednik bila vrlo kratko jer nisam mogla da se razaberem među tim raznim strujama, zatim šta znači to da je Društvo književnika Vojvodine kolektivni član Udruženja književnika Srbije a mnogi su članovi Srpskog književnog društva. Pa, i ja sam član Srpskog književnog društva koje su osnovali pisci nezadovoljni stanjem i aktivnošću Udruženja književnika Srbije, koje se previše politizovalo u određenom trenutku, bez distance prema prethodnom režimu, previše se koristeći rodoljubljem kao nekim štitom koji im je gotovo zaklanjao vidik... Inače, ja sam član Upravnog odbora Srpskog književnog društva i sad muku mučimo oko prostorija pošto ne možemo da uđemo u onu koja nam je dodeljena u zgradi u Francuskoj 7, jer to nekom ne odgovara.
Milena Marjanović
