Izvor: Vostok.rs, 26.Nov.2015, 10:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Revnost
26.11.2015. -
Nekako neprimetno u našu svest je prodrla i učvrstila se u njoj misao o tome da jevanđeljska propoved treba da rađa samo slatke plodove: umiljenje, mir, oduševljenja sa suzama i meko paperje. Međutim, apostol Pavle pita Korinćane: Šta hoćete? Da dođem k vama s prutom ili s ljubavlju i duhom krotosti? (1 Kor. 4, 21). Odnosno, prut (batina, ako vam se tako sviđa) se podrazumeva. Inače, čemu i episkopu žezal? I kako možemo da podrazumevamo da ga nema ako Sam Hristos, >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << Koji je Pastir dobri, ne samo da slatko svira propovedničku sviralu, već nosi u rukama i žezal. I njime napasa narode, brani Svoje ovce i udara neke neprijatelje kao glinene lončiće, o čemu se mnogo govori i u psalmima i u Otkrovenju.
Savremenom čoveku je teško da ovo sluša i čita. Postao je sladostrastan i sve Jevanđelje se za njega skupilo samo u slatke i daleke bajkovite reči. A sve ljuto, sve presno i gorko, kao onaj hleb i trave, s kojima Izrailj treba da jede pashu, udaljilo se od savremenika. Osiromašio je iznutra obogativši se spolja. Zato je teško shvatiti da je sporedni cilj propovedi apostola Pavla, mogla da bude, na primer, želja da probudi revnost u ljudima. Revnujte, – kaže, – za veće darove (1 Kor. 12, 31), – i poziva verne na podvige ljubavi koji su iznad mučeništva i govorenja jezika. Ili još: Budući da sam ja apostol neznabožaca, hoću da hvalim svoju službu. Ne bih li kako podstakao na revnost svoj rod i spasao neke od njih? (Rim 11, 13–14). Ne radi se o onome što s «revnošću» (ljubomorom) asociramo u ljubavnim stvarima, u pitanjima porodične vernosti i drugo. Radi se o drugom. Sam Bog je Bog Revnitelj. Ili mislite da Pismo uzalud govori: «Sa surevnjivošću čezne za duhom, kojega useli u nas»? (Jak. 4, 5)
I apostol Pavle propoveda kako bi ljudi stekli revnost poput proroka Ilije. On kao da govori o tome da si bio postavljen i pozvan na još više, ali si zanemario prizvanje, ulenjio si se, opustio si se. A pošto sveto mesto ne biva prazno, drugi su zauzeli tvoje mesto, dakle, drugi će dobiti i tvoju nagradu. Zamisli kakva sramota – izgubiti prvorodstvo kao Isav nekad! Biti pozvan i ne poći. Ali je još gore krenuti i vratiti se s pola puta.
Za apostola Pavla to je jedan od izvora neprekidnog bola. Istinu govorim u Hristu, ne lažem, to mi svedoči savest moja Duhom Svetim, da mi je vrlo žao i srce me moje boli bez prestanka; jer bih želeo da ja sam budem odlučen od Hrista za braću moju, srodnike moje po telu, koji su Izrailjci... (Rim. 9, 1-4). U ovoj žalosti, u mučenju srca i pristanku da bude odvojen od Hrista radi braće apostol Pavle liči na proroka Mojsija koji pristaje da sam pogine, samo da se narod sačuva i da ne bude uništen zbog odstupanja. A zašto se apostol Pavle muči? Zato što mu se srce cepa zbog kontrasta između toga kakvi Jevreji treba da budu i kakvi su u stvarnosti. I dalje piše onima ...čije je usinovljenje i slave i zaveti i zakon bogosluženja i obećanja, čiji su i oci, i od kojih je Hristos po telu, Koji je nad svima nama Bog blagosloveni u vekove. Amin (Rim. 9, 4-5). I da bi u srodnicima podstakao revnost, da bi zapalio u njima želju da se ustreme ka Hristu, on neumorno propoveda neznabošcima.
Zamislite da neki grčki propovednik videći (neka Bog to ne bi dopustio) potpuno duhovno osiromašenje svog naroda, ode u siromašna afrička sela i tamo blagovesti, krsti, služi Liturgiju i menja običaje. U tom slučaju bi imao prava da kaže srodnicima: «Grci, kako ste nisko pali! Na vašem i mom jeziku je napisano Jevanđelje, u našoj zemlji su propovedali apostoli, među nama su rođeni najpoznatiji i najveći oci Crkve, bogosluženje se u svoj svojoj lepoti formiralo kod nas. Mošti su u hramovima, ikone vas tužno gledaju. Bogoslovlje je nekad teklo kao reka, a sad jedva da curi kao mali potok! Šta je to? Videći da ste polumrtvi, da ne želite da vaskrsnete kroz pokajanje, propovedam dalekim narodima i tuđim ljudima. Ne samo da bi se oni spasili (to je neophodno i obavezno), već i da biste se vi probudili. Zar vas nije sramota? Drugi dobijaju vaše vence. Revnujte za nekadašnju slavu i popravite se!» Možda se i apostol Pavle tako obraćao Jevrejima ne želeći da vidi kako prvi postaju poslednji. Isto tako je kasnije govorio novorođenim u Duhu hrišćanima: Ne znate li da oni što trče na trkalištu, trče svi, a jedan dobija nagradu? Tako trčite da je dobijete (1 Kor. 9, 24). Ne spavajte, trčite. Ugledajte se čak i na sportiste (trkalište su analog stadiona za laku atletiku). Oni se znoje, ulažu napor zbog tašte pohvale, a kako ćete vi ući u Nebesko Carstvo ako ste lenji i ne borite se? Jer, neizdrživo će biti kasnije kad vi, koji ste se ponosili zaslugama predaka ili drugom blagodaću koja se ispoljila u prethodnim vekovima, vidite kako vas prestižu ili čak isteruju. To je smisao. U istom duhu je govorio i Hristos, Koji se začudio veri kapernaumskog kapetana: Kažem vam da će mnogi od istoka i zapada doći i sešće za trpezu s Avraamom i Isakom, i Jakovom u Carstvu Nebeskom; a sinovi carstva biće izgnani u tamu najkrajnju; onde će biti plač i škrgut zuba (Mt. 8, 11-12).
Da li se ovo tiče i Rusa ili samo Jevreja i Grka? Tiče se. I nama treba da upada u oči kontrast između onoga za šta smo prizvani i onoga kako živimo. Na nas se direktno odnose mnoge reči Otkrovenja. Na primer: Seti se, dakle, otkuda si pao, i pokaj se, i ona prva dela čini; ako li ne, doći ću ti uskoro, i ukloniću svećnjak tvoj s mesta njegovog, ako se ne pokaješ (Otkr. 2, 5). Sećaj se A.V.Suvorova i sam se čeliči. Poštuj prepodobnog Sergija Radonješkog i nemoj biti lenj, već i ti upražnjavaj pojanje, bdenja, postove. Divi se mudrosti svetitelja, ali i sam stiči mudrost čitanjem i razmišljanjem. Gledaj, Korejci čitaju Jevanđelje i Afrikanci poju psalme, evo u ovom delu sveta usvajaju napuštenu decu, a u drugom ne jedu meso. A šta ako nas ovi asketi, čovekoljupci i molitvenici daleko prestignu – zar nećemo izgoreti od stida našavši se na repu? Ti si naslednik velikih predaka, ali ako sam nisi dopunio zajedničku kasicu, već si samo uzimao iz nje i hvalio se tuđom slavom – šta te onda čeka na Sudu? Pogledaj kako su ogromna prostranstva naselili i osvojili prethodni naraštaji, kave hramove su sagradili, kakve knjige su napisali, kakve neprijatelje s potukli do nogu! Pogledaj oči seljaka na starim fotografijama! Pa danas se ni na svakom profesorskom licu ne može naći toliko mirnog uma i istinske plemenitosti. Sad pogledajmo ljude današnjice. Ne da nemamo snage da razvijamo stvoreno i osvajamo novo, već ni da zadržimo ono što imamo.
Zašto? Zbog duha raslabljenosti koji je prodro u meso i u kost. Treba da se probudimo i da se potrudimo. Ne smemo biti mlaki. Mlak je odvratan kao rastopljeni sladoled. Voda treba da bude ili vrela da bi se skuvao čaj, ili hladna do studeni da bi osvežila i probudila. Isto to kaže Otkrovenje: Znam dela tvoja, da nisi ni studen ni vruć. O, da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta Svojih (Otkr. 15–16). Komunista je bio hladan prema Bogu, ali je hladan, kaže Gospod, bolji od mlakog, zato što su tih godina i u kosmos poleteli, i BAM su izgradili, i fašistima su kičmu slomili. Mlak to ne može.
Ljude treba bodriti, a ne uljuljkivati. To je apostolski duh – da probudim revnost...? (Rim. 11, 13). Ljudi, naravno, često žele da ih neko češka iza uha kao mače. I to je svima jasno, jer smo svi «od istog materijala napravljeni». Svako će na sudu savesti reći: i ja sam takav. Ali Bog ima drugačiji sud, drugačije misli i namere. On kaže: Zato ih sekoh preko proroka i ubijah rečima usta Svojih... (Os. 6, 5). Eto tako – On seče i ubija, a mi se, čak i kad čujemo takve reči o Bogu, veoma čudimo.
Nemojte se čuditi. Bolje se probudite i revnujte za Gospoda Svedržitelja i slavu Njegovu, tražite pre svega Carstvo Božije i pravdu njegovu. Bojte se onih koji laskaju i miluju, i slušajte upozoravajući zvuk trube. Jer glavno je da niko ne ukrade naše vence. I za to su potrebni duhovna bodrost i duhovna revnost – istinski plodovi prave propovedi Jevanđelja.
Protojerej Andrej Tkačov
Sa ruskog Marina Todić,
Pravoslavlje
