Izvor: Blic, 08.Okt.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Retki su autentično hrabri ljudi
Retki su autentično hrabri ljudi
Predstava 'Mileva Ajnštajn', po tekstu i u režiji Vide Ognjenović, za koju pišem muziku, kao svoju osnovu ima odličan tekst. Od svih predstava i tekstova za koje sam do sada pisala muziku ovaj se izdvaja po tome što ga, u jednom delu, odlikuju i originalne i tačne opservacije o odnosu nauke i umetnosti, kao što je na primer to da i nauka i umetnost potiču iz istog božanskog izvora i da su načini na koje se u oba slučaja dolazi do velikih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dela zapravo isti. I sam Ajnštajn je govorio o estetici tj. o lepoti formula. To je bio način na koji je tragao za rešenjima. Mene je ovo kao tema za razmišljanje uvek privlačilo - rekla je Isidora Žebeljan, koja u pomenutoj predstavi, čija će premijera biti krajem meseca, potpisuje muziku. Beograd je pamti kao jednu od 'sedam veličanstvenih', odnosno jednu od onih koji su početkom devedesetih, kao još studenti Muzičke akademije, opčinjavali notama. Uslediće potom njene brojne muzike za teatar, Rukoveti, pet pesama za ženski glas i orkestar koje je Beogradska filharmonija dva puta izvodila ove godine, dve Sterijine nagrade, nagrada iz Fonda Vasilija Mokranjca, komponovanje muzike za TV film koju je potom 'Diskomer' Studija B nedeljama držao na svojoj top-listi, izvođenja u inostranstvu, saradnja sa Goranom Bregovićem, pedagoški rad na Fakultetu muzičke umetnosti... Govoreći dalje o predstavi za koju trenutno piše muziku, Isidora navodi da pored misli o nauci i umetnosti ova drama ima i puno drugih nivoa.
- Dramu u velikom delu obeležavaju sami likovi koji, budući da su istorijske ličnosti, kroz zamišljene a sasvim moguće i emotivno veoma snažne odnose, pričaju ovu jedinstvenu priču. Naravno, priča je umetnički transponovana i to je njena najveća vrednost. U prvom planu je tragična sudbina Mileve Ajnštajn. Mislite li da je u ovoj zemlji (konačno) došao trenutak da se u sferi stvaralaštva pozabavimo pitanjima kakvo je, na primer, odnos nauke i umetnosti?
- To je jedan od načina na koji umetnost može da govori o stvarima. Ali i to je drugi plan, jer pripada sferi filozofskog promišljanja. Zatim ona, naravno, može da se bavi i konkretnim događajem iz sfere politike naprimer, ali osnovna ideja ne sme da bude 'ideologiziranje', 'politiziranje', 'psihologiziranje', pa ni 'filozofiranje', niti bilo kakvo drugačije tumačenje osim onoga što ona prikazuje i što jeste po sebi. A upravo je suvišno teoretisanje i konceptualizacija ideja dovela do trenutne kome umetnosti zapadne civilizacije. Međutim, nije to samo problem sa umetnošću.
Nego?
- U igri su sve sfere ljudskih delatnosti, odnosno sve su stvari pobrkane. Umetnost je postala ideologija, ideologija je postala filozofija, filozofija je postala umetnost... Više ništa nije čisto i svima je dozvoljeno da se svačim bave. O tome nam postmoderna dosta govori, jer je konceptualizacija umetnosti dovela do toga da je sve dozvoljeno, uz često primitivnu i kvazimetaforičnu eksplikaciju. U tom smislu umetnost, naročito ona koja je vezana za reč, prilično pati od potrebe da bude nešto drugo od onoga što jeste, da stalno nešto drugo objašnjava. Nekako se, u osnovi, poslednjih godina u umetnosti često sve svodi na tumačenje i objašnjavanje političke pozicije korektnosti - takozvana PC priča. Vaša umetnost nije vezana za reč i možda vam je utoliko bilo lakše da u nekim teškim godinama za ovu zemlju, svojim stvaralaštvom prekoračite granice...
- Napisala sam neke meni vrlo drage kompozicije koje su prisutne i izvan naših granica. Recimo, 'Selište' za gudački orkestar, na koju ljudi baš dobro reguju... Koliko vam je u vašim nastupima izvan granica ove zemlje tokom proteklih godina smetalo, ili vam nije smetalo, to što ste sa ovih prostora?
- Imala sam uspešnih koncerata na raznim mestima, ali nisam imala problema sa činjenicom da sam Srpkinja. Inače, s tim u vezi mogu da kažem da sebe smatram zdravim nacionalistom. Šta to podrazumeva?
- Imam potpuno normalan odnos prema tome što sam Srpkinja. To sam ja i tu su moji koreni. Ja nisam slučajno rođena na ovom prostoru. Znam svoje pretke i genezu svoje priče, i to je moj životni aksiom. Mislim da je tužno što mi stalno moramo nešto jedni drugima da objašnjavamo s tim u vezi. Zazirem od ljudi koji su ekstremni u bilo kom smislu, bilo da je reč o onima koji mrze druge na toj osnovi ili o onima koji su anacionalni. Patriotizam i nacionalizam su jedina zdrava osnova za demokratiju. Bavili ste se orkestracijom muzike Gorana Bregovića. Kakvo iskustvo i sećanja imate u odnosu na tu saradnju?
- Bila je to za mene sjajna prilika da radim, da vežbam, da se okušam u praktičnom radu sa orkestrom, što je prilično retko danas. I to je jako dobro išlo. Mislim da je i Goran imao puno poverenja u mene. Volela sam sa njim da radim. On je čovek koji zna šta hoće. Poseban je i ima hrabrosti. Verovatno je njegov život obeležilo i ono što se zove velikom srećom, a što pripada domenu neobjašnjivih pojava. Ali, sve to što mu se događa zapravo je, čini mi se, posledica lične hrabrosti. Mislim da su danas veoma retki ljudi koji su autentično hrabri u bilo kom smislu. To zapravo znači da su oni Ličnosti, sa velikim 'l'. Kako gledate na savremenu umetničku muziku?
- U poslednje vreme imala sam prilike da slušam savremenu umetničku muziku iz celog sveta. I, moram da priznam da nisam čula ništa posebno. A ono što zaista onda treba da naglasim jeste to da Beograd ima odličnu kompozitorsku školu, i da kod nas ima nekoliko veoma dobrih i zanimljivih kompozitora, poput Aleksandre Đorđević, Božidara Obradinovića od najmlađih, kao i od nešto starijih, Zorana Erića, Vlastimira Trajkovića... Problem je što se naša država, kao ni naša sredina nikada nisu bavili promocijom te muzike na organizovan način. Ali obradovalo me je kada su se pojavile nove novčanice. 'Novi ljudi' su pokazali da znaju da mi osim literature u umetnosti, ali i u drugim delatnostima, imamo i nešto drugo vredno da pokažemo. Stevan Mokranjac i Nadežda Petrović su vrhunski umetnici, svako u svojoj umetnosti, na nivou svetske baštine. Mada Nadežda Petrović nije dovoljno priznata, što je rezultat naše nebrige. Koja je to dominantna ili možda opšta karakteristika moderne umetničke muzike?
- Taj odgovor bi se, pojednostavljeno govoreći, mogao svesti na ono o čemu smo pričale na početku: posezanje za svim drugim što nije sama ta umetnost. Puno besmislene ideologije, puno objašnjavanja, previše prizemnog teoretisanja. Na svu sreću, još uvek ima divne nove muzike, posebno u Beogradu na šta treba da budemo ponosni. Tatjana Njezić
