Izvor: Politika, 06.Avg.2010, 02:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Renesansa nuklearne energetike
U ovom momentu Kina gradi 20 nuklearki (preko 20.000 MW) i u sledeće dve godine planira da započne gradnju još deset nuklearki. – Ako se plašimo globalnog zagrevanja – odgovor su nuklearke
Jeftina i pristupačna električna energija je jedan od osnovnih stubova održivog razvoja svakog društva. Na tome se zasniva ekonomski prosperitet jedne države, razvoj njene privrede i poljoprivrede, nauke i obrazovanja, i to direktno utiče na standard stanovništva, nacionalnu sigurnost >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i nezavisnost i političku stabilnost.
One zemlje koje su uspele da usvoje dugoročne planove za razvoj svog energetskog sektora, obezbede kroz zakone kontinuirano budžetsko izdvajanje u održavanje postojećih i izgradnju novih kapaciteta, i to kroz usku saradnju državnog i privatnog sektora, danas su prosperitetne i stabilne. Njima je prioritet nacionalna sigurnost i energetska nezavisnost, te ulažu u izgradnju nuklearnih elektrana. Primeri su Francuska (sa oko 80 odsto udela nuklearki), Švajcarska i Južna Koreja (oko 40 odsto), i Japan (30 procenata), a velikim koracima im se približavaju Kina, Indija i Rusija, koje smatraju da ne postoji efikasniji i jeftiniji način da se zameni ugalj.
Sredinom sedamdesetih, veoma pogođena naftnim embargom, Francuska je donela odluku da krene u izgradnju nuklearki. Za dvadesetak godina Francuska je uspela da poveća udeo nuklearki sa 10 na 80 odsto (trenutno radi 58 reaktora sa 63.000 MW instalirane snage)! Danas Francuska nastavlja sa izgradnjom nuklearki, i izvozi viškove struje u skoro sve evropske zemlje. Francuska takođe prerađuje istrošeno gorivo koje delimično reciklira, i 2006. godine je usvojila zakon kojim reguliše dugoročno ulaganje u tehnologije prerade i odlaganja istrošenog goriva, uključujući izgradnju brzih reaktora i zatvaranje gorivnog ciklusa.
Ubrzani ekonomski razvoj Kine doveo je do skoro eksponencijalnog porasta njene energetske potražnje, što je uz ogromnu zavisnost od uglja i strahovit porast zagađenja dovelo ovu mnogoljudnu zemlju u nezavidnu situaciju. Kina je slično Francuskoj donela pre nekoliko godina svesnu odluku da krene u eksponencijalno ulaganje u nuklearnu energetiku. Samo pre dve godine udeo nuklearki je bio manji od dva procenta (76 odsto ugalj i 22 odsto voda), sa oko 9.000 MW instalirane snage. U ovom momentu Kina gradi 20 nuklearki (preko 20.000 MW) i u sledeće dve godine planira da započne gradnju još deset nuklearki. Do 2020. Kina planira da poveća udeo nuklearki na četiri do šest odsto, tj. da doda još 40–60 GW! Zemlje Bliskog istoka su takođe veoma zainteresovane za izgradnju nuklearki, jer su shvatile da time štede svoje ograničene rezerve nafte i gasa.
Suprotan primer su svakako SAD. Posle ubrzane izgradnje nuklearki tokom sedamdesetih i osamdesetih, kada je izgrađena većina od 104 nuklearke koje i sada perfektno rade (preko 110.000 MW), SAD nisu sagradile nijednu novu nuklearku. Naravno, tome je doprinela i havarija na nuklearnoj elektrani „Tri milje Island” koja se desila 1979. godine (bez curenja zračenja i povreda radnika), ali je više tome doprinelo političarenje i plasiranje netačnih informacija u javnost. Danas je udeo nuklearki u SAD 20 odsto, dok je udeo termoelektrana i dalje jako veliki – 50 procenata. SAD nemaju dugoročni plan energetskog razvoja, jer je svaka nova vlada ili kretala od početka ili usvajala suprotan pravac razvoja od prethodne vlade. Da bi sprečili ovu nerazumnu politiku, direktori deset najznačajnijih nacionalnih laboratorija (predstavljajući više od 50.000 vrhunskih istraživača) pred izbore 2008. godine napisali su preporuku budućoj vladi u vezi s energetikom. Oni su naglasili da je održivu energetsku budućnost najbolje ostvariti preko strategijskog državno-privatnog partnerstva koje će omogućiti energetsku nezavisnost i ekološko ozdravljenje kroz porast udela nuklearne energetike. Takođe su naglasili da se mora ubrzano ulagati u „ljudski faktor”, tj. u obrazovanje novih generacija nuklearnih stručnjaka.
Ako se plašimo globalnog zagrevanja – odgovor su nuklearke koje ne emituju štetne gasove, i mogu efikasno da zamene termoelektrane. U SAD nuklearke proizvode jeftiniju struju od termoelektrana, a 10 do 20 puta jeftiniju od solarnih ćelija. Zaboravljaju se još dva bitna faktora. Energetska gustina nuklearnog goriva je fantastičnih milion puta veća od energetske gustine uglja! Jedan kilogram nuklearnog goriva je energetski ekvivalentan sa 30.000 kilograma uglja, odnosno 4.000 vetrenjača ili 70 kvadratnih kilometara solarnih ćelija. Nuklearke proizvode izuzetno malu količinu istrošenog goriva – oko 20 tona godišnje po nuklearki, ili oko jednog kubnog metara. Drugo, nuklearke mogu da rade bez prekida godinama, ne smeta im vetar, zima, suša, tama (faktor kapaciteta nuklearki je preko 90 odsto, termoelektrana 73, hidroelektrana 29, vetrenjača 27, solarnih ćelija 20 procenata). Budući da struja mora da se troši čim se proizvede, veoma je teško uključiti vetrenjače i solarne ćelije u globalnu mrežu, zbog nepredvidivosti njihovog rada. Mada su početne investicije u izgradnju nuklearki relativno visoke, cena goriva predstavlja veoma mali udeo. Najnovije modularne tehnologije omogućavaju brzu izgradnju za manje od četiri godine. Veoma su popularni i reaktori male snage (ispod 150 MW), koji su prenosivi i daleko jeftiniji.
Svakako podržavam ubrzani razvoj alternativnih energetskih izvora. Ali proći će još dosta vremena pre nego što ovi izvori postanu kompetitivni i pređu dva odsto u energetskom udelu u većini zemalja. Trenutno jedino bogate zemlje mogu to sebi da priušte (Danska i Nemačka grade vetrenjače, ali uz ogromne državne dotacije).
Ukratko, Srbija nema puno izbora i ne može sebi da dozvoli luksuz da ulaže u energetske kapacitete čija je proizvodna cena struje visoka. Neophodno je da se što pre krene u remont i redovno održavanje postojećih termoelektrana i hidroelektrana. Ukoliko se želi očuvati životna sredina i sprečiti dalje zagađivanje vazduha i plodnog zemljišta, ne treba graditi nove termoelektrane. Prioritet bi trebalo da bude regionalna i međunarodna saradnja na izgradnji novih hidroelektrana i zajedničko učešće u izgradnji nuklearnih elektrana sa Bugarskom i ostalim susedima.
*Redovni profesor i dekan (2005–2009) na Fakultetu za nuklearnu tehniku Kalifornijskog univerziteta i osnivač Nuklearnog istraživačkog centra u Berkliju, diplomirala i magistrirala na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, magistrirala i doktorirala iz oblasti nuklearnih nauka na Mičigenskom univerzitetu u An Arboru, SAD
Jasmina Vujić
objavljeno: 06/08/2010
