Izvor: Politika, 04.Apr.2015, 22:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Rekonstrukcija prošlosti

„Male tajne”, tekst i režija Goran Marković, Madlenijanum i „Majstori, majstori”, tekst Goran Marković, režija Milan Karadžić, pozorište „Boško Buha”

Radnja predstave „Male tajne” prema tekstu i u režiji Gorana Markovića se dešava u rasponu od dvadesetak godina, od tridesetih do pedesetih godina prošlog veka, a prati nastanak i razvoj jedne pozorišne družine. U scenskom tekstu se kroz nekoliko pojedinačnih ljudskih priča ispisuju dramatične promene >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << političkih okolnosti, od predratnog doba, preko ratnih vremena, do strogo cenzurisanog jugoslovenskog društva pedesetih godina. U svemu tome se pozorište ukazuje kao ogledalo društva, prostor koji značajno odražava sve bitne političke i lične potrese.

Markovićev tekst je višeslojan i donekle aktuelan, jer se bavi neprekidno važnim odnosom između politike i teatra. Predstava je ostvarena u složenoj formi, smeši dramskog, plesnog, muzičkog, medijskog pozorišta. Originalne kompozicije Zorana Simjanovića, šlagere koji liče na muziku iz vremena kada se radnja dešava, fino izvodi šestočlani bend „Hot klub Beograd”. Tročlani plesni ansambl u nekoliko scena i fizički, dinamično ilustruje događaje (koreograf Mirko Knežević), a u više navrata se u pozadini prikazuju i različiti video-snimci, od filmova, do dokumentovanih pozorišnih predstava. Glumci Predrag Ejdus, Marinko Madžgalj, Tihomir Stanić, Srđan Timarov, Petar Benčina, Andrijana Oliverić, Branislava Podrumac, Miodrag Radonjić, Miloš Anđelković, Rade Ćosić i Andrija Kuzmanović su stilski ujednačeno, realistički, na scenu doneli likove pozorišnih entuzijasta, učesnika teatarskih i društvenih drama. Scenski dizajn je sveden, elegantan (scenograf Nebojša Bradić, kostimograf Dragana Ognjenović).

Navedeni pojedinačni elementi predstave su neosporno kvalitetni. No, da bi jedno scensko delo bilo u potpunosti vredno, potrebna je punija režija, osobeniji scenski zahvati koji bi upečatljivije povezali sve delove složenog pozorišnog čina. Predstavi „Male tajne” to, nažalost, nedostaje, zbog čega ona deluje kao neka vrsta revije, a ne kao zaokruženo umetničko delo.

Od nedostatka suptilnije režije pati i predstava „Majstori, majstori”, ali na drugačiji način. Nastala je prema opšte omiljenom filmu istog autora, Gorana Markovića, čija se radnja dešava u jednoj beogradskoj školi sedamdesetih godina prošlog veka. Predstava reditelja Milana Karadžića donosi neku vrstu rekonstrukcije naše prošlosti, vremena radničkog samoupravljanja, ali bez scenski promišljenijeg sagledavanja njegovih današnjih značenja. Redak rediteljski postupak koji označava pomak od prošlosti je uvođenje dečjeg hora, scenski efektno, ali više na poetsko-simboličkom, nego na konkretnijem, društveno-političkom planu (kompozitor Irena Popović). Uključen je i poneki savremeni komentar, na primer na kraju, kada Miloje (Milorad Mandić) obećava direktorki (Milica Mihajlović) nacionalnu penziju, kako bi se ona mirno povukla. No, taj detalj nije naročito domišljat, pa ne pomaže u pogledu sticanja umetničkih poena predstave.

Sa druge strane, Karadžićevi „Majstori, majstori” svakako imaju komercijalne potencijale. Publika će ih sigurno vrlo rado gledati, jer su nastali prema kultnom filmu, kao i zato što donose plodan spoj sočne tragikomedije i bujnog glumačkog nadahnuća. Glumci su karikaturalno oživeli brojne likove iz poznato raspojasane škole, tipičnog balkanskog kolektiva. Miloš Samolov je nastupio u ulozi tromog domara Stoleta, ljubitelja rakije, Nada Sekulić je rezignirana i zarozana Keva, Nenad Nenadović je Vuksan, šef računovodstva, koji kuka za svaki utrošeni dinar.

Nebojša Ilić je diskretno iskarikirao Bogdana, zamenika direktora i melodramatičnog ljubavnika, Andrija Milošević je dosta oštrije, ali komički efektno, prikazao neotesanog Savu, nastavnika OTO-a, Aleksandar Radojičić Šilju, nastavnika fizičkog koji jedva čeka da se razmeće svojim mišićavim telom. Zoran Cvijanović je Ćira, nežni nastavnik umetnosti, zgađen sveprisutnom malograđanštinom, Miloš Vlalukin je nemarni Kevin sin, Boba Latinović kruta feministkinja Dunja, matematičarka u otporu prema duboko ukorenjenoj patrijarhalnosti. Borka Tomović u ulozi Goce, nastavnice engleskog jezika, drugačija je od većine, njen lik nije karikaturalno uobličen, već više u realističkim crtama, svedenije. Ona prezire tu sredinu grubih tikvana i uspijuša zarobljenih u institucionalizovanom rasulu, dostojanstveno označavajući protest protiv takvog sistema.

Ana Tasić

objavljeno: 05.04.2015.

Nastavak na Politika...