Izvor: Blic, 02.Jul.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Reč istine je kao pucanj iz pištolja
Reč istine je kao pucanj iz pištolja
Da bi se telo održalo u celini - smatra filozof Anri Bergson - i da bi njegovi pokreti bili regulisani, duša takođe mora da se proširi, inače će ravnoteža tela biti ugrožena i pojaviće se velike teškoće, kako socijalne, tako i političke, koje će na jednom drugom nivou odražavati disproporciju između duše čovečanstva, skoro neizmenjene u odnosu na njeno prvobitno stanje i njenog enormno uvećanog tela. Otuda se smanjenje te >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << disproporcije nameće kao nužnost očuvanja ljudske civilizacije. Nobel je to intuitivno prozreo i odlučio da uravnoteženju prolaznog i neprolaznog čoveka doprinese na najbolji mogući način.
Besede nobelovaca koje je izabrao Dragiša Kalezić (pisac eseja 'Edenski vrt laži', zbirke pripovedaka 'Tolstoj i gušter', romana 'Još sam ovde', 'Prolazni dom' i 'Integralna istorija'), a objavio i promovisao KUD 'Diogen' (Surčin), u godini stogodišnjice nagrade i četrdesetogodišnjice njenog dodeljivanja Ivi Andriću, dobijena je jedna lepa, ali teška knjiga, kako ju je okarakterisao Nebojša Popov. I Nebojša Popov i Sreten Vujović istakli su da je u pitanju jedinstven izdavački poduhvat. Šta ga čini jedinstvenim?
- Ovde je reč u prvom redu o zajedničkom poduhvatu nekolicine ljudi: Dušana Batinice, koji je besede prikupio, Zorana Perišića, koji je ispisao beleške o autorima, grafičkoj obradi Dušana Ćasića i koricama Zorana Stankovića. Naravno, najveća zasluga pripada izdavaču Vojislavu Janoševiću. Ako išta ovu zbirku čini jedinstvenom, onda je to najpre činjenica da se naša javnost po prvi put upoznaje sa besedama dobitnika Nobelove nagrade za književnost. Nobelovci imaju šta da kažu i kao besednici, pa ih nije zgoreg čuti. Danas i ovde pogotovu, jer nikom nije lako, a mnogima je naročito teško.
I šta kažu nobelovci koji se hvataju u koštac s problemima čoveka u sveopštem materijalizmu?
- Umetnik je, po Kamiju, obavezan da u rasponu između 'lepote bez koje ne može i zajednice s kojom je združen', razume i opiše, a ne da sudi i presuđuje. Po prirodi svoga posla ne može da se stavi u službu 'onih koji stvaraju istoriju, već onih koji je trpe'. Andrić smatra da svako snosi moralnu odgovornost za ono što priča i trebalo bi ga pustiti da slobodno priča. 'Lepota će spasiti svet' govorio je Dostojevski, a Solženjicin im pridao proročanski smisao rečima da 'istinsko umetničko delo na neodoljiv način ubeđuje, za razliku od političkog govora, društvenih programa i filozofskih sistema'. Singer insistira na zabavnoj funkciji književnosti, inače 'nema raja za čitaoca kome je dosadno', dok Kundera ističe značaj prave reči na pravom mestu: 'U prostoriji u kojoj ljudi jednodušno održavaju zaveru ćutanja, jedna reč istine zvuči kao pucanj iz pištolja'. Vi kažete da se uvek mora tražiti kompromis između hleba i poezije… Kakva se to pomoć može očekivati od dobre knjige?
- Podsetiću na jednu scenu iz 'Proklete avlije'. Kad je fra Petar u rasvit ugledao u Ćamilovim rukama knjigu istinski se obradovao, jer je u knjizi kao predmetu ugledao nešto od izgubljenog i pravog sveta od kog je zlim slučajem odvojen. Taj susret sa knjigom - tamo gde to nije mogao očekivati - fratar doživljava kao nešto nesigurno poput snoviđenja. Naravno, knjiga u Andrićevom tekstu ima simboličnu vrednost: ona sugeriše višu stvarnost u njenom odsustvu. A ta oposredovana stvarnost za kojom se čezne ima imaginarnu strukturu, jer ona ne čeka robijaša kad izađe iz proklete avlije kao nešto stvarno od čega je otrgnut i čemu se vraća, već je reč o imaginarnom ekvivalentu stvarnosti. Znači li to da svet proklete avlije, svet zatočeništva, nije strogo odaljen od sveta u kome je fra Petar boravio pre zatvora?
- Upravo to. I svet iza zatvorenih bedema miriše na zatvor, u poređenju sa 'višim i pravim'. U njemu je takođe čovek izložen grdnim pritiscima, s tim što mu je manevarski prostor veći no u zatvoru, pa im lakše odoleva. Gustina zla u zatvoru je veća i zlo deluje razornije, tako da se u tom kontekstu pokazuje dragocenim i ono što se u svetu iza bedema čini običnim. Kad se izađe iz zatvora, posle prvih koraka oduševljenja i čuđenja, počeće da se ukazuju obrisi onog istog starog sveta u kome se mukotrpno živi i dela. I čovek je prinuđen da ide dalje i sve dalje u svojoj žudnji za višim i pravim svetom?
- Prinuđen je da se opire svođenju na objekt čija se sudbina izražava u političkim i uskopraktičnim terminima. Da sledi pesnika u težnji ka ispravljanju raznih vidova neravnoteže u svetu. Jedino na taj način, kako bi to rekao Šejmus Hini 'umetnost postupno urasta u naš život'. Na čemu se zasniva ta vera u utopijsku funkciju umetnosti?
- Na njenoj prirodi i na načinu na koji ona deluje na ljude za razliku od programa i govora; globalno uzev za razliku od svih doktrinarnih oblika komunikacije koji nastoje da se nametnu kao jedino važeći, te u tom pogledu imaju, manje-više, totalizujuću, represivnu crtu. Nasuprot njima, književni tekst, naročito pesma, obraća se pojedincu kao jedinstvenom i samosvojnom biću i pomaže mu da ovlada svojim životom. Kao što Jorgos Seferis besedi: 'Poezija ima korene u ljudskom dahu - a šta bi bilo kad bismo bili lišeni daha?'. Umetnost uči ljude da se sa velikom rezervom odnose prema svim formama društvene propagande. Da ne prihvataju kliše. Ona to postiže posredstvom delovanja na čula, na emocije. Izvornošću i bogatstvom jezika, pre svega. Koliki su njeni dometi ne znam, ali je jedino uputno od nje očekivati da barem uspori naš pad u termitizam.
Milena Marjanović
