Izvor: Blic, 22.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Razvod mi je naneo bol
Branislav Lečić u ekskluzivnom intervjuu za „Blic" prvi put nakon razvoda od supruge Ivane otvara dušu i otvoreno govori o traumi kroz koju je prošao nakon 13 godina lepog braka. Priča o svojim utopijama, priznaje da je grešio i kaže da je spreman za novu ljubav.
Priča se da ste bili bolji glumac pre nego što ste ušli u politiku.
- To nije tačno. To je velika laž. Svi ozbiljni posmatrači su odreagovali suprotno. Političko iskustvo mi je dalo jednu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sasvim novu dimenziju jer daleko bolje promišljam o likovima koje igram. „Ko na brdu ak’ i malo stoji, više vidi neg onaj pod brdom". Biti glumac nije pitanje veštine, već ličnog iskustva i gabarita. Dakle, sigurno ne mogu biti gori glumac nego bolji.
Kako je to biti gore, pa sići... Utiče li gubitak te vrste moći na čoveka?
- Nemam tu vrstu stresa. Ja nikada nisam pao; ni dok sam bio ministar, ni pre, a ni posle toga. Imam svoj kriterijum vrednosti i zadržavam ga bez obzira na kom sam položaju i na to kako me drugi vide. Ne postoji ta pozicija, ta privilegija, položaj, količina obožavanja ili omalovažavanja koja može da pomeri moju ličnost. Takav sam jer verujem u Boga. A Bog je u meni. Sitni laveži me ne uznemiravaju.
Pojavile su se čak i priče da koristite kokain.
- Kokain neprekidno koristim, odmalena! Prvo što sam uradio kad sam se rodio bilo je da uzmem kokain. (smeh) Mada se to ne zove kokain. To se zapravo zove adrenalin. Prirodna droga je najjača i nezamenljiva. Nema te veštačke droge koja može jače uticati na radnost, bistrinu, visprenost i upornost koju mi pruža moj adrenalin. Adrenalin mi stvara uverenje da je život bitan sada, u ovom trenutku, a ne juče, i ne sutra. Život ima težinu i vrednost samo ako se živi sada, a to i jeste najteže. Ali je i izazov. Ljudi o slobodi govore, ali kad im se da da je žive, beže od nje. Ja sam obrnut slučaj, srljam u slobodu. Ponekad i slepo. Bez slobode ne mogu da podnesem ni sebe, niti sekund sa drugim.
Važite za jednog od najprivlačnijih muškaraca u Srbiji.
- To je preterano. Verovatno žene reaguju na tu moju potrebu za slobodom jer je to jedna harizma koja zrači iz čoveka. Kada je reč o borbi za slobodu, spreman sam na sve. Nema te žene koja može da mi to oduzme, bez obzira na sve dužnosti. Ni deca ne mogu da me spreče da budem slobodan čovek. To jeste buntovništvo, ali taj moj unutrašnji kod, ta dinamika me tera da život upravo zbog toga volim. Moguće je da to zrači iz mene i ostavlja utisak na žene i izaziva odgovarajuću elektrizaciju, erotizaciju...
To je verovatno privlačno na početku. Pretpostavljam da ta potreba za slobodom kasnije smeta u vezi.
- Ljubav i jeste sloboda. Zašto bi me neko smatrao vlasništvom. Ni ja to ne činim. Uvek sam afirmisao slobodu i ljudi koji su oko mene. Zašto bi neka žena želela da me zarobi? A ako ja baš tebe biram svaki dan, svaki sat, svaki sekund... Ako tebe uvek biram, onda te volim jer postoji nešto što me zadržava.
Da li je razvod od Ivane bilo traumatično ili oslobađajuće iskustvo?
- Neka istraživanja i ankete kažu da je razvod, posle smrti deteta, najveći stres. Veći od smrti roditelja, brata, sestre. To je tačno. Razvod je ogroman stres i ja sam ga prošao. Stres zbog toga što se porušio jedan moj san. Nek je to i utopija, ali se porušilo. Bez obzira da li sam ja kriv ili je ona kriva... San je pukao.
San o večnoj ljubavi?
- Snovi pucaju, ali to ne znači da nestaje vera, da nestaje nada. Ona uvek postoji. Pošto sam vernik, ja i poraze doživljavam kao neku poruku. Poruku da se usavršim. Što me ne ubije, to me ojača. Želeo sam stabilnu porodicu, dugotrajnu porodicu... a san mi se raspao. To je jak bol i teška lekcija. Ali, uverio sam se u to da je bol najjači učitelj.
Šta ste naučili?
- Naučio sam da ne projektujem svoje snove na drugu osobu. To što ja sanjam, ne znači da je dovoljno. I druga osoba treba da sanja isti san. Ovo vreme nije vreme zaklinjanja na večnu ljubav i večnu vernost.
Čini se da ste zbog obaveza zapostavili suprugu, zaboravili da razmenjujete nežnosti...
- Jesam. Tačno je. Kriv sam. Zapostavio sam suprugu. Ali ja sam oduvek mislio da je brak nešto ozbiljnije i dublje od zaljubljenosti. Verovao sam da je ljubav podnošenje i plime i oseke. Da je to „robi di kapa": dvoje okrenuti leđima jedno drugom koji se s vremena na vreme vide licem u retkim trenucima pauze tokom borbe za egzistenciju, za decu. Kada smo „leđa u leđa", vidimo na obe strane. Svako vidi po 180 stepeni, a to je pun krug i ništa nas ne može iznenaditi. Kad dođe bonaca, okrenemo jedno drugom lice i uživamo. I dokazujemo koliko se volimo.
Džentlmenski krivite sebe.
- Ja ne krivim sebe uopšte. Realno gledam na razvod i priznajem svoje greške. Zapostavljao sam ne samo suprugu, već i sebe. Ali to je bila stvar jedne misije. Neko to želi i može da čeka, a neko ne.
Imate li posle tog traumatičnog iskustva strah od ljubavi?
- Ne. Imao sam 13 godina fenomenalnog braka i duboko sam zahvalan Gospodu što mi je podario tu sreću i divnu decu. Nemam ružne emocije ni prema supruzi, niti prema našoj bivšoj vezi. Gledam na to veoma pozitivno i s poštovanjem. E, sad, to što sam imao utopiju da to može trajati i da može prevazići bure, to je moj problem.
Znači, otvoreni ste za novu ljubav.
- Naravno. Bez ljubavi bih se osećao kao šuplja kost. Umem da volim i imam potrebu da budem voljen. To se ne može zabraniti i ne treba očekivati da čovek odustane od ljubavi ni kada ima 70 godina. Sposoban sam za novu vezu. Za zadovoljstvo seksualnog tipa, erotskog, mentalnog...
Odvajate seks od ljubavi?
- Ne odvajam ja, ovaj je svet to već odavno stavio u samoposlugu. Nekada se sretnu i kombinacije ljubavi i seksa. Nekada sretnete osobu sa kojom želite da podelite sve svetove, ali ima i trenutaka kada vi ili ona želite da podelite samo nešto.
Srpsko-hrvatski odnosi
Branislav Lečić prvi put posle rata igra u hrvatskoj predstavi, „Pijana noć 1918" pozorišta „Ulysses" na Brionima i kaže da uživa u tome. A uživa i publika, što se vidi po dugim aplauzima.
U Hrvatskoj štampi su se pojavile loše kritike u vezi sa tim kako je predstavljen srpsko-hrvatski odnos.
- Publika u Hrvatskoj ne voli istinu. Kao ni publika u Srbiji. Očigledno im smeta činjenica što je Krleža u tom tekstu srpski vojnik i srpski heroj.
Koliko je ova predstava važna za uspostavljanje odnosa između dve bivše republike?
- Mnogo. Mi iz država bivše Jugoslavije stalno preskačemo to da kulturološki pripadamo jednoj celini. Ova predstava pokazuje da smo mi sposobni sa našim komšijama da komuniciramo i da imamo kulturnu razmenu. Jer ako mi ne umemo da komuniciramo sa našim komšijama, nemamo nikakve šanse da budemo ni blizu ravnopravni sa onima koji su već u Evropi. Svako drugačije razmišljanje jeste glupost i primitivizam. Glupost je svaki ekstremizam, svaki nacionalizam, svaki lažni patriotizam. Ali, danas nije patriota onaj koji veliča svoj narod, a hermetički ga zatvara i izoluje od drugih, već je patriota onaj koji uspe da sopstveni narod pretvori u komunikativan narod sa drugim narodima, pre svega sa svojim komšijama.
