Izvor: Press, 07.Dec.2012, 15:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Razotkrivanje tela i duše
Svako jutro isto, u trolejbusu ostavljam sanjiva lica, jer je rano, izlazim na stanici, pozdravljam prodavačicu novina i žurim ka Hitnoj pomoći, nekad u mraku, kad pogase ulična svetla, i već nekoliko dana mi pažnju privlači bilbord sa anatomski prepariranim ljudskim telom. Htela bih ponovo da vidim deo Beograda koji se budi, da vidim zoru u lepoti, a ne da se sećam mirisa formalina kadavera na anatomiji, patologije i sudske medicine. Slika me je upravo podsetila na to. Prvi susreti >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << sa bezimenim, nekad živim ljudima, topografija tela, mišići, pripoji, kosti i vežbe koje nekad odvrate od studiranja medicine, a nekog kome je u početku bilo muka, očvrsnu u ambiciji i želji da postane lekar. Tajni nema, mora se znati sve, anatomija je težak ispit, to je osnova za dalje, kad polažete ispit iz Sudske medicine već ste lekar i očeličeni.
Maestralni Rembrant je 1632. godine naslikao poznatu sliku „Čas anatomije", oko leša gospoda prisutna na obdukciji, ovekovečena na slici. Obdukcije su se radile u 16. veku jednom godišnje (i to zimi) u cilju što boljeg razumevanja strukture ljudskog tela i bile su javne. Medicina i likovna umetnost u jednom, a drugima radoznalost, gde šta stoji u ljudskom telu.
Možda ću posle kontroverzne izložbe „Razotkrivanje tela" dobiti odgovor, koji su motivi takve postavke izložbe, ko to voli da gleda, zašto voli da gleda? Koliko sam uspela da intervjuišem moje kolege, nisu zainteresovani, dosta je ružnih događaja, otkinutih ruku, nogu, jauka, bolnih izraza, oni koji su mladi kažu - zanimljivo, nekog će ta izložba uputiti da studira medicinu, upiše medicinsku školu, slikarstvo. Koliko su na bilbordima ružne slike silikonski prepariranih mrtvih ljudskih tela, a tehnički odlično urađenih loši za psihu normalnih ljudi, toliko su i dobri, da vas opomenu da smrt može biti blizu ako vozite brže od života, mogu doprineti pomeranju granice u znanju...
Da li sve treba prihvatiti, da li ići do kraja, da li ovi magloviti jesenji dani mogu doneti i lepše doživljaje, kada nas u većini dana bombarduju stresovi? Mislim DA. LJUBAV toliko prisutna u knjigama na jesenjem sajmu knjiga.
Rame uz rame bajke, znameniti pisci, odskora pisci, selebriti pisci. Nisu svi književnici, to zvanje treba zaslužiti, razlikuju se oni koji duboko tragaju za suštinom od onih popularnih ličnosti koji razotkrivaju svoj život, čini mi se da su i kritičari malo zaćutali, neće da troše svoje vreme.
Neobičan intervju Svetlane Velmar Janković, gde ona kaže: „Prestala sam da sumnjam u svoje delo." Čast i zadovoljstvo mi je bilo da je lično upoznam. Izgleda da je veličina u skromnosti! Njeno delo je snažno, sa specifičnom težinom, čemu borba sa sumnjom, šta onda treba da rade ostali koji sa jednom knjigom postaju autori, pisci i književnici. Papir trpi sve, različite ljubavne gimnastike, za svakog ima mesta, važno je da je veselije i važno je da je Sajam knjiga veoma posećen. Posebno raduje da pored interneta i drugih savremenih saznanja postoji knjiga u papiru i koricama, knjiga u vitrini, kao izraz donekle očuvanog intelektualca. Naravno, pročitana knjiga i obogaćen rečnik.
