Izvor: Politika, 28.Okt.2010, 23:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Razmišljati ili ne?
I najinteligentniji među nama mogu biti marionete u tuđim rukama
Američki dramski pisac Artur Miler otprilike ovako je definisao intelektualca: „To nije čovek koji je pročitao gomilu knjiga i poseduje mnogo informacija. Intelektualac je osoba koja ima sopstvenu predstavu o svetu u kome živi.” Akcenat je, dakle, dat na promišljanje i podrazumeva da je svaka osoba koja ima svoj, lični stav o onome što se oko nje dešava – intelektualac.
Neko će odmah staviti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << primedbu: „Po njemu, svi smo mi intelektualci.” Nismo, u tome je stvar. Ne radi se o intelektualnim sposobnostima već o tome da li smo skloni da svet posmatramo sopstvenim a ne tuđim očima. I najinteligentniji među nama mogu biti marionete u tuđim rukama. Uvereni da saopštavaju sopstveno oni često izražavaju mišljenje nekog sasvim drugog.
Broj informacija kojim smo svakog trenutka zapljusnuti sprečava nas da se usredsredimo na bitno, onemogućava nas da razmišljamo. Skoro da više ne postoje tišina i privatnost koje bismo iskoristili za proces kojim se na miru dolazi do sopstvenih zaključaka. Na drugoj strani, televizijski reklamni spotovi, agresivni bilbordi i sva ostala oruđa ekonomske propagande sugerišu nam da bi zadovoljstvo trebalo da postane naš glavni cilj. Da je do njega sasvim lako doći, samo se treba prepustiti drugome, nekome ko bolje od nas zna šta je dobro.
Internet nam pruža iluziju da je lako o svemu dobiti informaciju, da je bilo koja stvar na svetu dostupna. Ali u tom obilju, mi skačemo sa jedne na drugu, treću, hiljaditu informaciju. Nemamo vremena niti volje da se zaustavimo na pojedinačnom, na nečem što se tiče samo nas i da tu stvar produbimo, stignemo do suštine. Nema se kad, treba saznati još toliko mnogo stvari. Istina je da smo odlično informisani ali da ni iz daleka ne naziremo suštinu stvari.
A onda se jednoga dana probudimo i shvatimo kako su na ulicama bande huligana koje, u ime neke ideje, iskopavaju kamenje iz pločnika i počinju da njime razbijaju glave, za sada policajaca, ali uskoro i svih onih koji ne misle na njihov način. Većina nas je godinama drilovana u strogo kontrolisanom društvu koje se zvalo socijalizam a sada se, eto, pojavljuju grupe mladih ljudi, skoro dece iza kojih stoje organizacije koje su otvoreno ili prikriveno – fašističke. Dok posmatramo njihove internet sajtove u kojima se pozivaju na krv i tlo, dok čitamo njihove preteće poruke sa zidova čudimo se odakle su iznikli, ko ih je odgajio. Kada se odigrala ta velika promena krvne slike našeg naroda?
Naučio sam da kada nisam sasvim siguran u značenje pojmova u pomoć pozovem etimologiju. Fašizam svoj naziv duguje latinskoj reči fascio, što je bio naziv za svežnjeve pruća kojima su se u Starom Rimu branili od poplava. Taj svežanj, u koga je umetnuta sekira, postao je simbol Musolinijevog, prvog fašističkog pokreta. Šta je to trebalo da znači?
Pruće, samo za sebe je krhko, lomljivo. Tek kada se uveže u svežanj, ono postaje brana. U prevodu: svako od nas pojedinačno ne znači ništa, tek kada se odreknemo svoga mišljenja i prihvatimo opštu, zajedničku ideju, naš život će dobiti snagu, smisao. A kada se u sredinu snopa postavi sekira (vođa), onda će svako ko štrči biti posečen, prikraćen i svi ćemo služiti samo jednom – vođinom učenju.
Fašisti su slavili mladost zbog fizičke snage i zbog idealizma mladih i njihove spremnosti na samožrtvovanje, odnosno kvaliteta koje po rečima mnogih fašističkih ideologa, ne poseduju sredovečni i stariji ljudi. Time su predstavili svoja ideološka stremljenja u generacijskim okvirima. Mladi Gebels je jednom izjavio: „Stariji neće da prihvate da (mi, fašisti) uopšte postojimo. U krajnjem slučaju oni brane svoju moć i vlast. Ali jednog dana oni će pasti. Mladost mora pobediti.” (Wikipedia – Fašizam).
Zar je moguće da ćemo bez predaha iz jednog totalitarnog društva uskočiti u drugo? Dolaze li vremena u kojima će ponovo žutokljunci starce učiti pameti? Gde se izgubio razum?
Ako je Artur Miler u pravu onda nam bilo koja banda, sa isukanim šipkama i pretećim izrazima na licima, ne može uskratiti mogućnost da negde u miru, na klupi u parku, ili nekom kutku svoga stana sednemo i razmislimo o onome što se oko nas dešava. Za to nije potrebno ništa osim odluke da ćemo od sada oči i uši upotrebljavati samo za sopstvene potrebe a ne za primanje tuđih uputstava. Svet je za svakog ponaosob toliko različit a, povrh svega, iz minuta u minut se menja. Ništa nije večno, nepromenljivo. Pa ni ideje. Pogotovu kada nisu naše…
reditelj
Goran Marković
objavljeno: 29.10.2010.
