Izvor: Blic, 21.Apr.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Razmisliću da li u Srbiji treba i dalje da objavljujem
Razmisliću da li u Srbiji treba i dalje da objavljujem
Razlika između dva 'da' može biti veća od razlike između 'da' i 'ne'- napisao je Milorad Pavić u čuvenom romanu 'Hazarski rečnik' koji je nedavno objavio ugledni ruski izdavač 'Azbuka' kao jednu od dvadeset knjiga koje su obeležile XX vek.
Ako se prisetimo vremena od pre 1984. godine, kada je ovaj roman ovenčan NIN-ovom nagradom 'krenuo u svet', uvidećemo da je Pavić, kao pisac, pesnik i istoričar srpske >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << književnosti od XVII do XIX veka, bio gotovo nepoznat najširoj javnosti. Jednom prilikom je čak i sam prokomentarisao da je prvo bio najnečitaniji da bi potom postao najčitaniji pisac. Nakon uglednog priznanja romanu u formi rečnika njegova je slava brzo rasla i još brže se širila van granica negdašnje nam Jugoslavije. Poput svega ostalog, i sjaj slave ima svoju tamnu stranu, toliko da je sam Pavić govorio kako uspeh donosi više nevolje nego sreće, i da su mu najveća razočarenja u životu donele upravo pobede.
Komentarišući, iz te perspektive, činjenicu da je 'Hazarski rečnik' u Rusiji poneo laskavu titulu jedne od dvadeset knjiga kultnih pisaca koje su obeležile prethodno stoleće Milorad Pavić kaže da svojevremeno njegova dela u toj zemlji nisu mogla biti objavljivana.
'Bio sam dugo zabranjen u SSSR-u (što sam doznao naknadno), a zatim su u obnovljenoj Rusiji za nekoliko godina preveli i objavili sve što sam napisao. Pre neki dan izišao je u izvanrednoj opremi 'Zvezdani plašt'. Utoliko me više raduje ovaj izbor. Ne doživljavam ga kao pobedu, jer ni knjige ne doživljavam kao trkačka grla na hipodromu. Što se tiče uspeha, oni zbilja donose više nevolje, jer ste izloženiji svakovrsnim napadima, pogotovu ako ste po nesreći srpski pisac. Tada vas napadaju i Srbi i oni koji su protiv Srba.
Dobar deo književne kritike je svojevremeno govorio o odbljescima srpske istorijske sudbine u Hazarima i njihovom usudu. Koliko ima istine u takvom sagledavanju stvari?
- U svakom narodu ima odblesaka hazarske sudbine. To se vidi po tiražima te knjige, s kojom su se identifikovali i brojčano veliki i brojčano mali narodi. Pre nekoliko godina ste izjavili da ste u mnogim zemljama sveta bili najpoznatiji pisac jednog omraženog naroda. Kako danas stoje stvari u tom pogledu? Da li se nešto promenilo?
- Još dugo nećemo skinuti tu hipoteku s leđa, pa ni moje knjige neće moći da prolaze u svetu kao što bi prolazile da ih je pisao neki Turčin ili Nemac. Da li ljudima koji figuriraju na sadašnjoj političkoj sceni ima mesta u, recimo, nekom dodatku 'Kratke istorije Beograda' i u kom svetlu?
- Naravno da ima.Oni su na velika vrata ušli u istoriju ne samo ovoga grada, nego i sveta. To pitanje mi je ovih dana postavio i jedan italijanski novinar. Novo, četvrto izdanje moje 'Kratke istorije Beograda' je u štampi i tu se opisuju svi događaji posle bombardovanja 1999. do 2001. Vaš junak u 'Unutrašnjoj strani vetra' odlazi na teritorije okupirane tuđim vojskama i uporno zida hramove. Da li je i danas zidanje (hramova) kulture najbolji način da se ostave temelji u prostoru i vremenu?
- Suština je u tome što moj junak gradi dok svi oko njega ruše. I to gradi bežeći pred raznim vojskama. To jeste jedan od načina da se čovek odupre zlu u sebi i oko sebe. Svojevremeno ste rekli da država propada kada u njoj dobro žive oni koji je ruše, a loše oni koji je grade. Kakvo je, u tom smislu, vaše viđenje nove poreske politike u kulturi, posebno u izdavaštvu?
- Nemojmo preterivati. Porez na knjigu nije nešto što može srušiti državu, ali će nema sumnje ugroziti knjigu. Nadam se da se on u ovom vidu neće održati. Taj zakon nije najsrećnije sročen. Prvo, po zakonu niko nije dužan da dokazuje svoju nevinost, dakle, nevin je dok se ne dokaže suprotno. Po ovom zakonu o porezu na knjigu, svi pisci u Srbiji su krivi, svi stvaraju kič i šund, i kao takvi se oporezuju, sve dok ne dokažu suprotno. Izlazi da je pred zakonom bolje biti lopov nego pisac. Drugo, jedna od retkih oblasti našeg života gde Srbija ima izvesnu komparativnu prednost u odnosu na neke druge države, jeste i književnost. Ovim zakonom se udara na tu komparativnu prednost i ona se ugrožava. Treće, ako se hoće oporezovati knjiga, onda to treba uraditi čisto, bez besmislica o ponižavajućem dokazivanju da niste pisac šunda, jer neki pisci bi mogli nekoga tužiti zbog zakona kojim se javno blati njihov ugled i sramoti profesija. Četvrto, privatni izdavači su najviše ugroženi, ne mislim na one državne koje je pomagao režim Slobodana Miloševića, jer nisu na društvenim jaslama kao neke druge kulturne ustanove poput pozorišta, filma ili muzeja. Takvi, kao moji izdavači Dereta ili Draganić, kao i mnogi drugi, knjigu izdaju o svom ruhu i kruhu. I baš njih ovaj zakon pogađa. Što se mene tiče, ja sam dosad objavljivao knjige na 28 jezika i u mnogo zemalja i nigde one nisu oporezovane kao šund, sem u Srbiji. Možda ću razmisliti da li u Srbiji treba i dalje da objavljujem. Tatjana Njezić
