Izvor: Politika, 17.Avg.2010, 00:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ravnoteža rizika
Tehnološki optimisti stavove i ideje o nuklearnoj energiji zasnivaju na neograničenoj veri u nauku, i naročito u tehnologiju („scijentizam”). Pokret zelenih, koji je nesumnjivo veoma doprineo da problem globalnog zagrevanja i klimatskih promena uđe u polje političkog odlučivanja, svoje misli u odnosu na nuklearnu energiju temelji na načelu obazrivosti. Međutim, u kontekstu teorije rizika argumenti i jednih i drugih su jednostrani. Tehnološki optimisti uzimaju u obzir samo mogućnost >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koristi od izgradnje nuklearnih elektrana. Pokret zelenih je u načelo obazrivosti ugradio samo mogućnost štete koja bi izgradnjom nuklearnih elektrana mogla nastati, usled čega zastupa stav da je nuklearke bolje ne podizati nego kasnije žaliti.
Rizik, međutim, ima dve strane. Jedna strana je obazrivost, a njoj suprotna je inovacija, mogućnost stvaranja novog, boljeg, vrednijeg. Stvaralački rad može se izvršiti samo ako se prihvati rizik, usled čega je i nov način razmišljanja uvek povezan sa rizicima. Do naučnotehnološkog napretka i stvaranja bogatstva dolazi samo u uslovima preuzimanja rizika i donošenja smelih odluka.
U uslovima globalizacije ekoloških problema među kojima su najopasnije pretnje koje su povezane sa globalnim zagrevanjem i klimatskim promenama biće potreban još veći naučni i tehnološki napredak ako želimo da se ozbiljno suočimo s problemima koje klimatske promene donose. U tom smislu od ključnog značaja će biti ulaganje u obnovljive izvore energije. Kao što u knjizi „Klimatske promene i politika” kaže Entoni Gidens: „Moramo stvoriti pozitivan model niskougljenične budućnosti koji će, uz to, biti usklađen sa sadašnjim svakodnevnim životom običnog čoveka. Takav model trenutno ne postoji i moramo da ga pronađemo. On neće biti vizija ’zelenih’ već vizija nastala iz političkih, društvenih i ekonomskih razmišljanja. On ne može biti utopija, ali će imati utopijske crte jer one sadrže ideale kojima treba težiti” (str. 19).
Uprkos tome što je nuklearna energija pored hidroelektrične energije visoko isprobana i proverena, zabrinutost ljudi zbog njenog korišćenja je opravdana i velika. Moguće je povezivanje nuklearne energije s proizvodnjom nuklearnog oružja. Postoji mogućnost nuklearnog terorizma, a problem skladištenja nuklearnog otpada bar za sada je nerešiv. Naravno, verovatno je moguće izgraditi nuklearne elektrane koje su gotovo bezbedne od terorističkih napada. Možda će postojati i mogućnost da u budućnosti bude rešen i problem skladištenja nuklearnog otpada. Danas, međutim, rizici i problemi sa korišćenjem nuklearne energije su brojni.
Što se tiče korišćenja obnovljivih izvora energije (solarna energija, energija vetra, energija plime i oseke, geotermalna energija, energija biomase), i pored prilične razvijenosti novih tehnologija za njihovu proizvodnju, danas u svetu još ne postoje zadovoljavajuća tehnološka rešenja da bi se oni mogli koristiti kao zamena za fosilna goriva. Pored toga, tehnologija svakog obnovljivog izvora energije je u određenoj meri problematična. Vetrenjače, na primer neredovno proizvode energiju, a kako se ukazuje koncentracija vetrenjača u većem broju na jednom mestu mogla bi da ometa radare koji se koriste u kontroli vazdušnog saobraćaja. Veća proizvodnja biogoriva mogla bi da ugrozi proizvodnju hrane u svetu. Geotermalna energija je uglavnom suviše duboko da bi bila dostupna, usled čega su i za njeno korišćenje potrebna nova tehnološka rešenja uz verovatno velike vladine dotacije. Dakle, široka upotreba obnovljivih izvora energije zahteva nova tehnološka unapređenja uz značajne dotacije države. Osnovni problem je kako učiniti obnovljive izvore energije konkurentnim u odnosu na energiju koja se dobija iz fosilnih izvora. Dodajmo tome i teškoće u vezi sa neophodnim promenama načina života, naročito ako bi one bile usmerene na obuzdavanje rasipničkog odnosa prema energiji.
„Pozitivan model niskougljenične budućnosti” koji tek treba da bude stvoren, pretpostavlja takav energetski paket u kojem će biti mesta ne samo za obnovljive izvore energije nego i za nuklearnu energiju. Uključivanje nuklearne energije u takav energetski paket neće teći sa oduševljenjem, ali će, mada ne u svim zemljama, biti nužno, imajući u vidu teškoće u vezi sa proizvodnjom energije iz obnovljivih izvora i činjenicu da nuklearni reaktor ne emituje ugljen-dioksid koji je najznačajniji gas „staklene bašte”. Budući da se u svetu intenzivira potreba za energičnijim suprotstavljanjem globalnom zagrevanju i klimatskim promenama, rizik od isključivanja nuklearne energije iz korišćenih energetskih izvora izrazito je veliki.
Da li je u Srbiji došlo vreme za realizaciju ideje o izgradnji nuklearke? Odgovor na to pitanje moguće je dati nakon procene rizika koja nužno sadrži analizu štete i koristi od realizacije takve ideje. Dakle ne bi se trebalo nekritički oslanjati na argumente tehnoloških optimista, niti bi se trebalo držati protivurečnog načela obazrivosti koji je ključni aspekt stavova i ideja pokreta „zelenih”, već analizu zasnivati na „načelu procentualnosti” uzimajući u obzir odnos pretrpljene štete i ostvarenih koristi. Trebalo bi imati u vidu i potrebu usklađivanja energetskog plana sa aktivnostima nekih susednih zemalja, na primer Bugarske, u okviru Evropske unije.
Analizu odnosa štete i koristi ne bi trebalo prepustiti samo ekspertima, već o tome treba voditi široku javnu raspravu, zato što postoji mogućnost izbora u pogledu rizika. Javna rasprava će pokazati da i među samim ekspertima kao i među građanima o pitanju izgradnje nuklearke u Srbiji postoje znatne razlike u mišljenjima i stavovima, ali će akterima politike pružiti neophodne argumente za donošenje konačne odluke.
Profesor socijalne ekologije na Visokoj školi strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Novom Sadu
Dr Milan M. Mišković
objavljeno: 17/08/2010
