Izvor: Politika, 10.Jun.2010, 00:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rat svetova
Dijalektičari su u pravu kad ukazuju na stalnu borbu suprotnosti, ali, bogami, i istih stvari, koje ne pristaju da budu iste
Na jednoj tezgi Kalenićeve pijace, u ovo kišovito proleće puno nade da će ipak najaviti leto, leže dve gomile lepih, svežih krastavaca. Domaćih, ili kako bi poštovaoci nijansi i kaino-aveljevskih razlika rekli – srbijanskih. Pored leve gomile prodavac je istakao cenu od sto dvadeset dinara, kraj desne samo šezdeset. – Zašto su ovi toliko jeftiniji? >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << – pitam ga. – Zato što su krivi.
Ostali koji se tu zadesiše pitaju isto, a kad dobiše odgovor, sumnjičavo razgledaju obe gomile i kupuju sa skuplje. Krivi krastavčići su baš simpatični, oblika ćiriličnog „s” liče na ocila u našem grbu, ali sve je to džabe kad nisu pravi, kako dolikuje krastavcima. Niko da ih pogleda. Mudri suprug pun zaključaka objašnjava supruzi koja prevrće po jeftinim krastavcima: – Ovi nikad ne bi prošli u Evropskoj uniji! Stvarno ne bi. Šta će Evropskoj uniji krivi krastavci kad ona preferira prave i jednake?! Dosta joj je tornja u Pizi, a mi kako znamo da se nosimo sa našim krivinama. U savremenim hipermarketima voće i povrće mora da bude istog oblika i veličine, sve uz dlaku prirodi koju baš briga za jednakost. Genetičari su na putu da naprave i kockastu jabuku koja bi se lakše pakovala u gajbice.
Prizor s Kalenca podsetio me je na večiti nesklad i sukob svega sa svačim. Dijalektičari su u pravu kad ukazuju na stalnu borbu suprotnosti, ali, bogami, i istih stvari, koje ne pristaju da budu iste. A gde je sukob, tu je i nasilje sa pratiocima nesrećom i bedom, koje ostaju kao književna zadužbina pesnika.
Nasilje je civilizacijska tekovina. Ono ne postoji u prirodi, jer niko ne kaže da je vrabac izvršio nasilje nad crvićem niti da je hobotnica, pustivši mastilo, krabi nasilno oduzela pravo na ličnu slobodu kretanja. Svet je ovaj tiran tiraninu i teško mogu da zamislim kako ga vide oni koji se bore za društvo bez nasilja. Svi to želimo ali još niko nije ponudio razuman recept za takav svet na koji ćemo, izgleda, prilično da sačekamo.
U međuvremenu, halabuka oko Grčke i njenog neumerenog ekonomskog sirtakija, trošenja kredita, koje dovodi evro u opasnu situaciju. Naučili smo nešto novo i o dijalektičkom skoku, da se iz grečeske mudrosti Kir Janjinog brojanja slatkih malih dukata može lako upasti u rasipništvo. Grci koji su izmislili filozofiju, pozorište, poeziju, uzo i caciki, fiziku i metafiziku, čak i demokratiju (zbog koje vode ispred kineske civilizacije, potpuno neosetljive na ovu pojavu), doveli su sebe u situaciju da odgovaraju pred evropskim sudom časti. Gde su pare? Ne pomaže ni to što su Grci izmislili i Trojanski rat čije je faze analizirao Klauzevic u svojoj teoriji ratovanja: smišljanje povoda koji nema veze s pravim uzrokom (lepa Helena), iscrpljivanje neprijatelja dugogodišnjim ratovanjem (deset godina), ko te udara s kopna i ti njega s kopna, nikako s mora ili iz vazduha ma koliko ti leteći bogovi pomagali, na kraju primena lukave taktike u vidu Trojanskog konja. Osim toga, njihove vaze, statue, reljefi šepure se u mnogim svetskim muzejima koji, zahvaljujući antičkoj kulturi, ubacuju u svoju kasu prihod od turizma. Neki dokoni statističar mogao bi da izbroji koliko ih je samo došlo u Luvr da vidi Niku sa Samotrake pa da izračuna koliko je to procenata od evropskog duga. Melina Merkuri, slavna glumica i nekadašnja ministarka grčke kulture, do smrti je u svojoj mukotrpnoj kampanji kumila i molila da se njenoj zemlji vrati veliki friz s Partenona, koji su radnici lorda Eldžina, britanskog ambasadora 1802. godine u Grčkoj pod otomanskom okupacijom, odvalili s hrama i ukrcali na brod, umalo ga ne potopivši.
„Nikad nedeljom”, tako se zvao Melinin najpoznatiji film. Put friza do Britanskog muzeja dug je i bolan, jer je lord, u stvari, želeo da ukrasi svoju kuću u Škotskoj. Zašto kopije i kojekakvi gipsani odlivci? Zašto ne prave skulpture kad ih ima već toliko? Gospođa Merkuri uporno je objašnjavala šta za Grke znači Partenon. „On je naš ponos, simbol naše otmenosti i plemstva, atribut demokratske filozofije.” Mermerni odlomak, po svoj prilici, još nije vraćen, ali su zato Englezi dali Grcima na takmičenju za pesmu Evrovizije dvanaest poena. Sreća je bar u tome što možemo da ga vidimo u londonskom muzeju, za razliku od naše bronzane statue dečaka sa Čukur česme, koju su našeg roda nasilnici iskasapili i prodali budzašto u staro gvožđe.
I tako, nikad kraja pričama o „krivim drinama”. A naš nobelovac je u pravu. Jeste da su krive, ali ne odustajemo da ih ispravljamo.
Ljubica Arsić
[objavljeno: 10/06/2010]
