Izvor: Vostok.rs, 06.Feb.2016, 10:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rat i mir braće Tucović
06.02.2016. - Mlađi Dimitrije, iako protivnik rata, poginuo je u njemu. Vladimir, oficir, takođe učesnik mnogih bitaka, umro je u svom krevetu…
Biće da je sudbina umešala prste kad je u kući sveštenika Jevrema Tucovića u zlatiborskom selu Gostilju rođen sin Dimitrije, baš na 1. maj 1881. godine (po starom kalendaru). Ovaj datum koji će se nekoliko decenija kasnije slaviti kao radnički praznik odrediće Dimitrija za ceo život. U to se uklopila i naklonost popa Jevrema >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << prema sirotinji, po čemu je bio poznat i omiljen u užičkom kraju.
U osnovnoj školi prepoznali su prirodnu bistrinu seljačeta koje je gutalo knjige, predviđene za mnogo starije. Zato je pop Jevrem, po savetu učitelja, rešio da Dimitrija upiše u užičku realku. Možda je na tu odluku uticao i podatak da je smrtnost dece u zlatiborskim gudurama bila poveća. Jevremu je već umro najstariji sin, Kosta, a upravo je prošla epidemija boginja koja nije mimoišla ni Dimitrija. Jedva je pretekao, i do kraja života imao ožiljke na licu.
U realci se brzo upoznao s Radovanom Dragovićem (1878–1906), iako je ovaj bio tri godine stariji. Ubrzo postaju nerazdvojni, a Dragović, kao već iskusan socijalista i levičar, i te kako utiče na Dimitrija. Daje mu na čitanje socijalističku literaturu, zajedno raspravljaju sporna pitanja. Uopšte, Tucović je do kraja života isticao Dragovića kao svog najvećeg učitelja.
Rešenost mladića na borbu ubrzo dolazi do izražaja. Skupština 1898. godine ukida užičku realku. Kako se to đacima nije svidelo, rešili su da makar protestuju. Kako će, šta će?
Tucović se s nekolicinom drugara dogovorio da naprave crnu zastavu i da je okače na školu. Jedino što su poduhvat morali da obave noću, pošto je policije bila prilično budna.
Kad i Sremac pobesni
Ujutru je zastava bila glavna vest u čaršiji. Stvorio se tu i načelnik, i direktor škole, celo Užice. Vlast gnevna, narod oduševljen. Đaci su privođeni na saslušanja, i krug se suzio. Roditelji Tucinih drugova sve su poricali, isto kao i pop Jevrem. A kad je došao kući, Dimitrije mu je sve priznao. Prota mu je onda rekao da pred školskim vlastima kaže istinu. Posle ispovesti direktoru, ovaj je u zapisniku napisao da se ne zna ko je istakao zastavu. Slučaj je bio zatvoren.
Na jesen 1899. godine đaci se upisuju u beogradsku realku. Niotkuda se pojavljuje ogromna momčina, visoka oko dva metra, u seljačkom svečanom odelu. Po dijalektu rekli bi da je Crnogorac, ali se to odelo nije uklapalo u priču. Onda mora da je Užičanin. Šta bi drugo i bio? I jednih i drugih je posvuda bilo. Bio je to Dimitrije koga je otac poslao u prestonicu da nastavi školovanje. Ovome pak neki đavo i dalje nije dao mira, što je na sopstvenoj koži osetio i profesor istorije Stevan Sremac, ugledni pisac. On se na času obrušio na Francusku revoluciju, sve dok ga novi učenik upadicom nije presekao. Sremac je pobesneo. Da člana Akademije neko seljače prekida!
Početkom dvadesetog veka u Srbiji se obnavlja Beogradsko radničko društvo. Kao poručeno za Tucovića koji bi da u praksi primeni sve što je do tada naučio o klasnoj borbi, proleterijatu i sindikatima. Preko grupe socijalista visokoškolaca ulazi u upravu Društva. Pridružuje mu se i Dragović, tek izašao iz vojske. A društvo mora da ima svoje novine. Ubrzo je po beogradskim ulicama odjeknulo:
– Radničke novine!
Od tog 5. januara 1902. godine, pa sve do poslednjeg broja, 14. marta 1903. godine, Tucović i drugovi mu nepomirljivo se obračunavaju s državom. Režim je polako gubio glavu, posezao sa sve strožim kaznama. I to onda mora da pukne. A puklo je 23. marta.
Prvo je 22. marta na Velikoj školi održan zbor studenata. Tucović je tražio podršku, da se ide na demonstracije. Liberali, naprednjaci i deo radikala odbijaju predlog. Drugi deo radikala se koleba. Jedino se zagrejao Ljubomir Jovanović Čupa (1877–1913), kao predstavnik udruženja studenata nacionalista „Slovenski jug”. Nije da su politički bili slični, naprotiv, ali je došlo vreme da, kako se to kaže, pas i mačka spavaju zajedno.
Golim rukama na bajonete
Po gradu se proneo glas da studenti spremaju velike demonstracije. To su načuli i trgovački pomoćnici, među kojima je već neko vreme kuvalo. Naime, usvojena je uredba po kojoj u legitimacijama moraju da imaju fotografije, što ih je tada izjednačavalo s prostitutkama. Besni, jedva su dočekali da se obračunaju s vlastima, onako u gomili. Za 23. mart najavljen je veliki zbor, na kome je svi trebalo da se okupe. Socijalisti, nacionalisti i pomoćnici.
Prvo dolazi do okupljanja studenata. Tucović i Čupa drže govore i, gotovo niotkuda, pojavili su se žandari. Velika škola je opkoljena, pa demonstranti rešavaju da nekako zavaraju trag:
– U što manjim grupama na Mali Kalemegdan!
Tamo ih je dočekala policija i razjurila okupljene. Onako razbijeni, vraćali su se ka Velikoj školi. Odatle ka dvoru. I na Terazijama je bio kordon, nimalo oran da ih pusti. A na čelu demonstranata Tuca i Čupa. Nasuprot njima, šef policije, Jevrem Marković, koji ima naređenje da puca. Ovima ne pada na pamet da stanu, nasrću na kordon, golim rukama se hvataju za bajonete. Usput je stradao i režimski list „Male novine” Pere Todorovića. Oni koji nisu kamenovali kordon, „bavili” su se redakcijom. Kako ih je kordon potisnuo, stradale su još neke režimske redakcije u Knez Mihailovoj. Iz „Dvadesetog veka” na ulicu je iznet nameštaj, pretvoren u lepu lomaču.
Kad su makar tako raščistili račune s režimom, kod Kalemegdana je Tucović održao još jedan govor i pozvao masu da se raziđe. Jedino što to prisutnima nije padalo na pamet. Manja grupa opet je počela da galami, tu su se sjatili prolaznici da vide o čemu se radi, pa opet zajedno, prema dvoru. Tuča kod Kalemegdana, pa do pola Knez Mihailove. U borbu ulaze i konjanici koji su masu uspeli da potisnu ka parku. Njim u pomoć stiže i vod žandara, rasutih u strelce. S puškama na kojima sijaju bajoneti jurišaju u gomilu, bodu, kundače. S druge strane, leti kamenje i sve što može da razbije glavu ispod šapke. Žandari uspevaju, ali se demonstranti povlače samo da se pregrupišu. Posle pet sati po podne kreću u napad. Tada odjekuju i prvi pucnji. Tucović je svedočio da to nije bio plotun, koji se desi u trenutku i učini šta učini, već pucanje u razmacima, kao na zečeve u lovu. Puškaranje je potrajalo do uveče, a nervozu režima glavama je platilo nekoliko demonstranata. Policija se dala u lov na organizatore mitinga.
Izborna podmetanja
Kako Tuci i Čupi nije na pamet padalo da žandare čekaju na vratima stana, prebegli su u Zemun. Dimitriju je prelaz omogućio neki carinik, Užičanin. Gde bi drugo, nego u nekoj zemunskoj kafani, sreo je Čupu. Ubrzo je i zemunska policija počela da se zanima za njih, pa su rešili da odu dalje. Tuca u Beč, Čupa u Peštu. U izgnanstvu su dočekali i Majski prevrat, 29. maja 1903. godine, posle koga su mogli da se vrate u otadžbinu. Nekoliko dana posle organizovano je suđenje kolovođama Martovskih demonstracija. Kad bi sudija prozvao optuženog Tucu, Čupa bi se iz publike prodrao:
– U bekstvu!
I obrnuto. Publika se zacenjuje od smeha, a Tucović se na sav glas kobajagi svađa s Jovanovićem, što obmanjuje sud. Pravo veselje nastupa tek kad je tužilac počeo izlaganje. Umesto da traži glave ili tešku robiju, on je veličao optužene. Suđenje se odlaže, a uskoro zauvek i prekida.
Ako je neko pomislio da će Tucović da se smiri, prevario se. Drugog avgusta održava se osnivački kongres Srpske socijaldemokratske partije. I udara po svima i svakome, od srpske buržoazije na dalje. Na tapetu su i radikali, i oficiri, klasna borba se zahuktava. Preko novina uspeva da pokrene aferu koja je trona koštala prestolonaslednika Đorđa, jer je pretukao služitelja do smrti. Partija se omasovljuje, učestvuje na izborima. Ostrvljuje se na tradicionalne stranke, koje „o izborima izvlače buriće piva, čabrove rakije, pakliće duvana, pa time sabiraju birače da za njih glasaju”. Za više od sto godina malo toga se promenilo.
S jeseni 1911. godine javno mnjenje se ustalasalo. Doznalo se da među oficirima postoji tajna organizacija „Ujedinjenje ili smrt”, poznatija kao „Crna ruka”. Dimitrije grmi na oficire koji „svuda vode politiku, koristeći snagu vojske”. A jedan od osnivača te organizacije je njegov drugar Ljuba Čupa, urednik „Pijemonta”, nezvaničnog glasila organizacije. Istaknuti član je drugi Tucović, Dimitrijev stariji brat Vladimir.
Sa zmijom oko ruke
Rođen je 1874. godine u Gostilju, a pop Jevrem ga je uputio u vojsku. Plata, stan, hrana, uniforma, sve ima. Takođe orijaš, dvometraš, Vlada Tucović upadao je u oči još kao mlad pešadijski podnarednik u Užicu. Imao je običaj da, kad izađe iz kasarne, usukanih brkova, cvet u šajkači, namašćene cokule, sablja zveči po kaldrmi – oko ruke nosi obmotanu zmiju. Živu. Za njim trči buljuk musave dečurlije, na pristojnom odstojanju. Zbog zmije.
Ubrzo se pročulo da je jedan od najhrabrijih oficira Kraljevine Srbije. Za razliku od školovanih, trupni oficir Tucović činove je sticao isključivo na bojnom polju. A napredovanje nije izostajalo. Takav oficir brzo je upao u oči Dragutinu Dimitrijeviću Apisu, obaveštajnom oficiru, koji mu je ponudio da uđe u tajnu organizaciju „Ujedinjenje ili smrt” ččija je duša bio. Poziv je prihvatio oberučke a po statutu morao je da uvede petoricu novih koji bi činili njegovu grupu. Po neobjavljenim beleškama Vladimira Tucovića, on je članstvo ponudio majoru Josifu Kostiću i Petru Živkoviću, oficiru i već tada osobi od poverenja prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića.
Nedugo zatim Živković je Aleksandru poverio tajnu o organizaciji, garniranu s ko zna kakvim podacima. Na sastanku u kafani „Moskva”, na kome bi se Kostić i Živković izjasnili o stupanju u članstvo, obojica su drhtali. Ispitivali su Vladu da li je i on član, ko je još tu, da li je to „Crna ruka”, ona koja sigurno nešto rovari protiv dvora. On ih je obojicu optužio za kukavčluk i pripretio im da razgovor ne pominju nigde. Bilo je tu još nekih, nimalo lakih reči. I ostalo je zapisano, tamo gde treba. Vlada je ubrzo dobio akt da odgovori na dostavu Kostića o ovom sastanku. U odgovoru se rugao s dostavljačem, govorio da nema pojma o čemu se tu radi, da se malo raspitaju o duševnom zdravlju dotičnoga, sve uredno zavedeno. Ipak, društvance je ubrzo rastureno, Tuca je premešten za komandanta bataljona u Čačak, Kostić u Požegu, a Petar Živković u Kraljevo.
Na Solunskom procesu
Iz Čačka kreće u balkanske ratove, a po oslobođenju južnih krajeva skreće pažnju na masovno pljačkanje novih činovnika. Pričao je da se čak i najniži pisar toliko obogatio da je to postalo tragikomično. Sledi sukob između policije i vojske, jer su oficiri pokušali da se odupru pljački. Tada je ministar policije Stojan Protić progurao Uredbu o praznovanju, kojom je građansku vlast stavio iznad vojne, što je samo rasplamsalo sukob. I taj sukob bio je jedan od okidača sudbine crnorukaca.
Počinje rat, ponovo. Tucović se 1914. godine naročito istakao na Ceru i Kolubari. Po povlačenju, u Grčkoj, počele su političke igre. Tucović je od generala Pavla Jurišića Šturma saznao da se nešto sprema. On mu je pričao da su za svu nesreću krivi „crnorukci”, prvi Apis. Sprema im se smrtna kazna, i to pre povratka u zemlju. „Na taj način, i sarajevski zločin biće likvidiran.” Šturm je Vladi priznao da se jedan oficir „sa Karađorđevom zvezdom o vratu” nudio da lično likvidira Apisa, ali da se od toga odustalo. Trebalo bi organizovati suđenje. Tucović je bio uveren da je taj oficir bio sam Šturm. Do suđenja je ubrzo došlo.
PRAVO U SRCE
Kao rezervni poručnik, Dimitrije Tucović je učestvovao u oba balkanska rata. I pored svojih političkih uverenja nije želeo da se sklanja. Ipak, kad je sudbina države bila u pitanju, žestoko se protivio teritorijalnom širenju Srbije posle proterivanja Turske sa Balkana, oslobađanje Kosova smatrao je imperijalnim osvajanjem. Godine 1914. izlazi knjiga mu „Srbija i Arbanija” u kojoj kritikuje pokolje albanskog stanovništva u severnoj Albaniji, pljačke i paljevine sela koje je srpska vojska vršila u znak odmazdi. Iako je pred Prvi svetski rat Srpska socijaldemokratska partija bila jedina stranka u Evropi čiji su poslanici glasali protiv ratnih kredita, Dimitrije se odazvao mobilizaciji.
Neću ni sada, kao što nisam nikada, ni pomišljati da sebe sklanjam od sudbine koja prati ceo narod”, napisao je u jednom od poslednjih pisama ocu. Vojnici su ga doživljavali kao oca, davao im je poslednji zalogaj hleba. Poginuo je u Kolubarskoj bici, kao komandir 1. voda 1. čete 4. bataljona 1. puka Moravske divizije prvog poziva, na Vrapčem brdu kod Lajkovca. Metak ga je pogodio u srce, i to kroz ratni dnevnik koji mu je bio u džepu uniforme. Samo se bez glasa stropoštao. Vojnici su ga sahranili uz suze, a posle rata prebačen je na vojničko groblje u Lazarevcu. Pposmrtni ostaci premešteni su 1949. godine na beogradski trg Slavija, preimenovan u Trg Dimitrija Tucovića. Podignut mu je i spomenik, rad Stevana Bodnarova.
Neko je, 11. septembra 1916. godine, kod Soluna, pripucao na kola u kojima je bio regent Aleksandar. Za to su optuženi Apis i „crnorukci”. Među uhapšenima bio je i Vladimir Tucović. Na procesu u Solunu najveću galamu od optuženih dizao je upravo Tucović. Neko je doveo fotografa, da slika optužene. Tucović je ustao i krenuo da se hvata za epolete. Dok ih ima, ne dozvoljava da ga slika kako ko hoće. Na dobacivanja iz publike odmah je reagovao. Psovao je niže oficire koji su tražili smrt. Ustajao je iz protesta, iako je to bilo strogo zabranjeno. Borio se koliko je mogao, ali je presuda već bila doneta. U prvoj presudi dobio je, zajedno s Apisom, smrtnu kaznu, kasnije preinačenu u dvadeset godina robije.
Po povratku u otadžbinu preživeli „crnorukci” delom su pomilovani. Vlada Tucović rešio je da digne ruke od vojske i posveti se poslovima. Preko nekih veza počeo je da se bavi trgovinom drvetom. Ubrzo je postao najveći izvoznik u mladoj Kraljevini. Središte preduzeća bilo je u Travniku, a izvozio je u celu Evropu. Ipak, iako milioner, drugove nije zaboravljao. Izdržavao je preživele „crnorukce”, Muhamedu Mehmedbašiću otvorio je kafanu u Stocu, kad su ga zbog dolaska kralja Aleksandra proterali sa Ilidže. Stalno je materijalno pomagao i Mustafu Golubića, tada u izgnanstvu u Beču. A Beč je skup grad. Upravo s balkona Tucovićevog stana Golubić je, po ilegalnom povratku u Beograd, posmatrao demonstracije 27. marta 1941. godine.
Okupaciju je koliko-toliko mirno preživeo, pa postao i poslanik na Trećem zasedanju Avnoja 1945. godine. Buarn život pukovnika Vladimira Tucovića završio se 26. novembra 1947. godine. Čovek kome je rat bio profesija poživeo je daleko duže od brata koji se celog svog kratkog života najstrasnije borio protiv rata.
Autor: Nemanja Baćković
Ilustrator: Milan Ristić
Zabavnik
