Izvor: Politika, 04.Dec.2012, 22:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rasipničko slavlje štednje
Istekao je mesec štednje, a da nije bilo prave ni slave ni štednje. Nije bilo događaja, ni podsećanja medija, na uzdržavanje od potrošnje dobara i usluga. Obratno, to se podudarilo s predlogom budžeta za iduću godinu, kojim će se davanje državi uvećati na čitavih 54 odsto svega što stvorimo u toj godini. A znamo koliko se tog uzimanja neracionalno potroši od državne administracije i koliki deo se vrati na pogrešne adrese. Sve to plaćaju oni koji su uspešni, tako što im je sve teže >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da ostanu takvi.
Novembar, mesec štednje, prošao je. Bankarskom propagandom se u tom periodu, nuđenjem povećanih kamatnih stopa, prethodnih godina uspevalo iz slamarica preseliti strani novac u banke. Devizna štednja u bankama je oko osam milijardi evra, ali je verovatno bar još polovina od tog iznosa i dalje „u slamaricama”. U međuvremenu su i za štednju u devizama kod banaka uvedena dva destimulansa. Povećana je stopa poreza za 50 odsto (sa 10 odsto na 15 odsto), a kamatne stope banaka na deviznu štednju su smanjene. U dinarima je štednja kod banaka i dalje zanemarljivo mala, a destimuliše je ubrzana inflacija i nepredvidiv kurs dinara.
Nije razumno da banke štednju podstiču jednom godišnje. Banke bi trebalo da neguju štednju poverenjem u štednju na duži rok. Tada bi se češće davali bar srednjoročni zajmovi. Kratkoročni zajmovi za likvidnost podstiču potrošnju, a subvencionisani i inflaciju.
Iako imamo u opticaju nekoliko puta više evra nego dinara, glavni argument protiv šireg prihvatanja evra i za domaća plaćanja je što bismo tada izgubili „emisionu dobit”, iako autonomnom emisijom dinara „dobijamo” inflaciju. Štaviše, stabilizovanje cena verovatno i nije moguće u našem, stvarno nepriznatom, a već dvovalutnom novčanom sistemu. Rigidna devizna regulativa je preskupa, uvećava neupotrebljeni strani novac, te poklanja emisionu dobit Evropskoj centralnoj banci, a nama donosi štetu. Silne evre neracionalno koristimo.
Nije domaća devizna štednja nastala samo uzdržavanjem od potrošnje onih koji su nešto naplatili u evrima. Veći deo te štednje nastaje iz prihoda u dinarima, kojima se kupuju evro-novčanice, radi sigurnije štednje u banci. Tada kursne razlike čerupaju štediše. Ako u banci kupe evre, ponovna zamena ušteđenog u dinare koštaće ih i sedam odsto, što je više od kamatne stope kod bilo koje banke za godinu dana, čak i da nema još i plaćanja poreza. Bilo bi bolje za štediše, i za Srbiju, da se bankama daju na štednju i dinari utvrđeni u evrima po srednjem kursu, i ukamaćeni kao devize, ali to bi smanjilo prihode banaka. To ne bi prijalo ni budžetu, jer se na „dinarska sredstva” štednje ne plaća porez. Bilo bi pravedno i više oporezovati dividende i učešće u dobiti koje ubiru bogatiji, nego devizne kamate pet miliona pretežno prosečno stojećih građana, ali je uticaj prvih jači, a za dinarizaciju smo samo na rečima.
U slavlju štednje mnogi su podizali svoje evro novčanice iz jedne banke i nosili ih u drugu gde su uslovi povoljniji, jer nema platnog prometa za to, koji bi smanjio potrebnu likvidnost u stranim novčanicama. Takve isplate evra banke zaokružuju na najmanje novčanice koje banke imaju. Kusur evra isplaćuju u dinarima, po kursu nepovoljnijem od onog u menjačnicama.
Slavlje štednje trebalobi koristiti za propagiranje opšte štednje: države iz budžeta, za opšte dobro, preduzeća, da budemo konkurentniji i više izvozimo, građana, da lakše ostvare svoje potrebe. Veća ušteda u dinarima smanjila bi njegovu bolest, manje bi poklanjali emitentima evra i srljali u zaduživanje u svetu. Srbija nema štednju, preterano se zadužuje, nedovoljno investira, raste nezaposlenost i traje recesija. Prava štednja bi utirala put zaokretu ka prestrukturiranju, investiranju, zapošljavanju i održivom rastu standarda građana.
*Konsultant za strana ulaganja
Milan R. Kovačević
objavljeno: 05.12.2012
