Izvor: Blic, 26.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rasipamo snagu čekajući šećer
Rasipamo snagu čekajući šećer
Živimo u sveopštoj jurnjavi i nemamo vremena za opuštanje, što je neophodno za svaku umetničku kreaciju. Ponekad imam utisak da smo progonjeni. Život nas tera da trošimo užasno puno energije na usputne, besmislene, tehničke stvari koje se u normalnim okolnostima podrazumevaju kaže ugledni kompozitor Zoran Erić, koji je, između ostalog, autor muzike za aktuelnu premijeru u Narodnom pozorištu u Beogradu 'Maksim Crnojević 'u režiji Nikite >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Milivojevića, kao i melodija za film 'Senke uspomena' Predraga Velinovića.
Ovaj umetnik, dobitnik brojnih prestižnih priznanja, čovek koji potpisuje kompozicije poznate i priznate u svetu, autor muzike za nekoliko desetina predstava i četiri celovečernja filma, kaže da mu je, u teatarskom i filmskom poslu, najvažnije da glumac i reditelj osete njegovu muzičku temu.
'Kada mi glumac kaže da iz muzike, uslovno rečeno, 'izvlači lik' i da ga ona vodi onda znam da sam tačno uradio posao', navodi Erić.
Vi ste često autor muzike u pozorišnim komadima, a sve više i na filmu. Bije vas glas da ste izvrstan saradnik. U čemu je tajna?
Nisam o tome posebno razmišljao. Istini za volju činjenica je da imam puno ponuda za posao. Mislim da se tu prepliće nekoliko stvari. Sa jedne strane ljudi znaju da ste neki prethodni posao dobro uradili i zato vas angažuju. Tu je, takođe veoma bitan osećaj i razumevanje osnovne ideje nekog projekta. Moj pristup stvarima je takav da poštujem timski rad, tuđu misao i želju. I zadovoljan sam da u tim stvarima, koje, dakle, nisu moje primarno zanimanje, igram vrhunske epizode.
Uskoro izlazi vaš drugi CD pozorišne muzike. Kako vi vidite poziciju muzike u odnosu na dramsko delo ili scenario, i obrnuto?
U tom kontekstu, grubo govoreći, muzika je neminovnost u funkciji pojačavanja utiska. I vrlo često baš ona biva pokretač emocija. Moji parametari su ono što se budi u glumcu ili reditelju kada čuje moju muziku. A, sa druge strane reč i slika mogu 'objasniti' note onime ko ih oseća, a ne razume. Uostalom, nije li cilj umetničkog dela, bez obzira da li je ono kompleksno poput teatra i filma ili mu je priroda jednostavnija, da izazove emotivnu misao.
Kako vi sagledavate kompletnu jugoslovensku muzičku scenu?
Moram priznati da mi je po malo dosadna. Mislim da nam najviše nedostaje originalnost i autorstvo, u pravom smislu tih reči. Znate, ne radi se tu o oldtajmerima koji imaju i lepote i stila i šarma i vrednosti. Reč je o nedefinisanostima i pretumbacijama u kojima sve može, a ne mora. Nemojte pogrešno da me shvatite, ne izdvajam sebe iz opšteg miljea.
Zašto je to tako?
Ima puno razloga zašto stvari tako izgledaju. Pre svega nedostatak informacija, zatim pogrešan izbor uzora, odsustvo želje da se iz sebe iscedi maksimum... Naravno, da uzrok leži i u uslovima u kojima živimo. Moram priznati da se i ja osećam nekako pometenim i imam utisak kao da nas neko proganja. Sve je manje vremena za prave stvari i kreaciju a sve više besmislenog trošenja jer ništa ne funkcioniše. Čovek ne može da se izoluje i sve, uglavnom, deluje kao usput rađeno.
Može li se povući paralela između jugoslovenske muzičke scene i opštih prilika?
Ima tu mnogo analogije. No, pozabavimo se jednim detaljem. Činjenica je da su gostovanja 'Indexa', 'Hari Mata Hari' i drugih grupa iz prethodne Jugoslavije pobudila ogromnu pažnju publike i pokazala jednu ogromnu energiju koja je evidentna. Reč je, dakle, o muzici koja je u svom domenu nešto što bi smo mogli nazvati zdravim temeljom. Jer, nije to samo jugonostalgija, to je pre svega kvalitet. Ako hoćemo da nađem ekvivalent zdravog temelja u ličnom, ljudskom životu, onda je to unutrašnji mir i stabilnost. A za njega su, pre svega, potrebne okolnosti u kojima se neće stvarati drame oko ulja, šećera i čitavog niza drugih stvari. I u životu i u muzici trebaju nam zdravi temelji. Mi slabo gradimo jer nam upravo oni nedostaju.
A šta radimo?
Stalno nešto krpimo i popravljamo. Prisutan je, naravno, i taj problem što bez obzira šta i koliko i kako radiš svet to danas više ne interesuje. To nije laka pozicija za stvaralaštvo. Ono po čemu smo mi poznati u Evropi i svetu su lična imena, poput Kusturice ili Bregovića, koja su naša zaostavština iz nekih prethodnih vremena kada su se ljudi interesovali za nas. No, važno je i to po čemu mi to hoćemo da budemo prepoznatljivi i interesantni.
Po vašem uverenju šta je to čime mi hoćemo da se predstavimo?
Film Slobodana Šijana 'Ko to tamo peva' je odličan film i slikovit odgovor na to pitanje. Kako mi prikazujemo sebe: kao ljude žestokih emocija, nepredvidljivog ponašanja, spremni da od svake situacije naprave apsurd... Potičem odavde i naravno da to nosim sa izvesnim ponosom i ne bih ni voleo da uvek idem nekome 'uz dlaku'. No, to ne znači da sam srećan da budem prepoznat kao ludak. Mislim da je ključni problem u tome što mi ne umemo da ocenimo kada možemo forsirati tu svoju posebnost, a kada ipak treba poviti rep.
Kada bi ovo što nam se događa bilo muzičko delo kom bi ste ga žanru pripisali?
Teška, bremenita simfonija. Orkestar raštimovan i neuvežban, a osuđeni ste da budete u tome. I što je najbolnije ne zna se kada je kraj. A nema ni pauze da čovek pobegne. Pozorišnim jezikom rečeno, to je teatar apsurda, koji može biti zanimljiv i inspirativan za sat ili dva dok traje predstava ali nikako ne i da se 10 godina u njemu živi. Ko to još može da izdrži?
.jpg)
