Izvor: Blic, 06.Nov.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Radojkin donji veš u dvanaest slika
Radojkin donji veš u dvanaest slika
Za mladu slikarku Jelenu Blečić jedan pesnik je napisao da je 'jedan od najznačajnijih događaja u sveukupnoj našoj savremenoj umetnosti poslednjih godina ili ne'. Odbijemo li deo ovih izliva oduševljenja na poslovično pesničko preterivanje, ostaje nam da konstatujemo da je i tradicionalno uzdržana kritika takođe prilično euforično dočekala njeno pojavljivanje na našem prostoru. 'Karijeru sam počela kao grafički dizajner i onda >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sam tokom vremena definitivno otišla u slikarstvo', objašnjava svoj put Jelena Blečić i dodaje: 'Čovek kad je mlad može samo otprilike da zna šta ga zanima. Tek se vremenom, kroz rad, može pogoditi ona najuža grana koja vas zanima. Mnogi ljudi, nažalost, nikada ne uspevaju da pogode, da otkriju to šta stvarno jesu.'
Znači li to da ste vi sa time već načisto?
- Naravno da nisam. Slikari su i u vreme najljućeg socijalizma poslovali po tržišnim principima, da li se nešto promenilo u međuvremenu?
- Meni lično ne odgovara veza sa državom u bilo kom smislu. Najvažnija mi je psihološka sloboda i rasterećenost mene kao pojedinca. Ako je pak reč o tome koliko ljudi danas kupuju slike_arhiva, sklonost ka lepom uvek postoji, ali to onda podrazumeva nešto drugo. Da li ljudi mogu da odvoje novac za slike_arhiva ako moraju da vode računa o zadovoljenju svojih elementarnih potreba. Što se mene lično tiče, kao i mog statusa na, kako kažete, berzi, nisam nezadovoljna. Imam taj svoj nadsvet ma šta se dešavalo okolo. Vaše kolege umetnici, pre svega glumci, svoj angažman su objašnjavali govoreći da oni nisu u stanju da se zavuku u svoje potkrovlje kao slikari. Uvreda?
- Te paralele su izrečene onako napamet. Sigurno je u to vreme bilo glumaca koji su govorili - ne možemo da glumimo dok se napolju dešava to i to, kao što je bilo i takvih slikara, ali je bilo i obrnuto. Nekome je to angažovanje kao drenaža. Način za izbacivanje negativne energije iz sebe i ozdravljenje organizma. Nisu svi slikari ljudi koji se zavuku u svoje sobe i prave nauku od toga. Mnogi od njih su zdravi i normalni ljudi, a slikari su samo dok slikaju. Na koji način birate teme za svoje slike_arhiva?
- Moja osnovna tema je život i ne postoji tema kojom se isključivo bavim. Ne slikam samo polja, aktove ili mrtvu prirodu, Boj na Kosovu i slično, već život. I to određene situacije. Trudim se da, ma šta se dešavalo u životu, na svet gledam sa pozitivne strane. Nikoga od nas život ne miluje, nikome nije lako, ali je stvar opredeljenja da li ćeš da ideš dalje i sačuvaš pozitivan pristup, ili ćeš od toga da praviš opravdanje za sve i svašta. Na mojim slikama na prvi pogled uočljiva je samo radost. Dužim posmatranjem se uočavaju slojevi koji su zapravo slika života. Ma gde se radnja dešavala. Vaše slike_arhiva jesu pune radosti, poseduje erotsku dimenziju, ali i neku crtu crnog humora?
- Nije u redu da sama objašnjavam svoje slike_arhiva. Postoji crta radosti i optimistički duh do koga mi je prvenstveno stalo, ali na mojim slikama su neke stvari predstavljene karikaturalno i sarakstično, što je neka vrsta muke u meni. Nešto kao duh Beograda koji, ma kako ružan događaj bio po sredi, odmah smisli vic. Čak kada je reč o bombardovanju. I to je neka vrsta pozitivnog odnosa prema svetu. Njihov glavni cilj tada nije bio da nas poraze, oni su velika sila za nas, već da nas uteraju u skloništa, u podrume, da poblesavimo. To je ta vrsta vedrine o kojoj ja govorim i koja mi je važna, a ne naivni optimizam po kome treba da budemo veseli, pa veseli. Učestvovali ste na izložbi gde je vaš zadatak bio predstavljanje erotike. Kako ste odgovorili?
- Od mene se očekivalo da napravim izložbu slika sa temom erotika. Tu izložbu sam pravila ne sa idejom da pričam šta je meni erotično, već da pokažem šta bi sve moglo da bude erotično. Znači, ako se posmatra život i pita se gde sve čovek može da vidi erotiku, jasno je da ga je nemoguće obuhvatiti. Moj odgovor na taj 'problem' je bio u dvanaest slika. Na jednoj, koja se zove 'Radojka', bila je devojka sa sela pored krave. I nekima ta slika uopšte nije bila erotična, dok drugima jeste. Bilo je čak i slikara koji su rekli gde je ovde erotika. Ali oni su pobrkali erotiku sa pornografijom, i logično je da su bili razočarani. Izložila sam i po mom mišljenju najšarmantniju sliku na izložbi 'Gospođica Petrović'. Šta je to što je čini posebnom?
- Ta slika je dugačka dva i po metra, široka šezdeset centimetara, na njoj sam predstavila jedan štrik sa jedno šest- sedam ženskih gaća koje se suše. Gospođica Petrović je u toj priči žena koju nikada nismo videli, ali čiji veš gledamo svako jutro sa svog prozora. Nekome je moguće erotično zamišljanje gospođice Petrović, moguće su razne sličice tipa - mašta radi svašta. Međutim, nekome to nije dovoljno, već mu treba 'tvrđi' materijal. Ali onda ne treba da se mota oko umetnosti. Međutim, vi ste jedna od retkih slikarki, ako ne i jedina, koja je katalog izložbe opremila svojim prilično netipičnim fotografijama?
- Ja sam slikarka u ateljeu, van ateljea to je moj posao i moram da se trudim da svoje slike_arhiva približim ljudima. Razlog zbog kojeg sam objavila te fotografije cele figure jeste da me ljudi dožive onakvu kakva sam trenutno. Jer ne znam kakva ću biti za godinu ili dve dana. Željko Jovanović
