Izvor: Politika, 27.Jun.2010, 00:13   (ažurirano 02.Apr.2020.)

RAT OTRGNUT OD ZABORAVA

Sud­bi­na se­ve­ra i ju­ga Ko­re­je ne od­re­đu­je se u Pjon­gjan­gu ili Se­u­lu, već u Pe­kin­gu i Va­šing­to­nu. Ukle­te su ze­mlje ko­je upad­nu u tu­đe igre. Po­sta­nu objek­ti isto­ri­je

Šta zna­mo o ra­tu ko­ji je 25. ju­na 1950. za­pa­lio ko­rej­sko po­lu­o­str­vo? Mla­đi ni­šta. Sred­nja ge­ne­ra­ci­ja mo­žda će se se­ti­ti ame­rič­kog fil­ma i TV se­ri­je M*A*S*H*. Sa­mo sta­ri­ji pam­te kr­va­vi ide­o­lo­ški >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ob­ra­čun se­ve­ra i ju­ga: bli­zu tri mi­li­o­na ubi­je­nih, ma­hom ci­vi­la, to­kom tri go­di­ne ra­ta ko­ji je po­de­lio na­ci­ju, raz­dvo­jio po­ro­di­ce i raz­me­stio dva mi­li­o­na ko­rej­ske de­ce.

Ko­re­ja je, do­go­vo­rom sa­ve­zni­ka po­sle ka­pi­tu­la­ci­je Ja­pa­na u dru­gom ra­tu, već bi­la po­de­lje­na. Se­ver­no od 38. pa­ra­le­le bi­le su so­vjet­ske tru­pe, ju­žno ame­rič­ke. Po­što su pro­pa­li pre­go­vo­ri o slo­bod­nim iz­bo­ri­ma i uje­di­nje­nju, ten­zi­ja je na­glo ra­sla. On­da je usle­di­la in­va­zi­ja. Ko­mu­ni­stič­ke tru­pe su već uju­tru 28. ju­na ušle u Se­ul.

Ame­ri­kan­ci su od­mah oku­pi­li 16-čla­nu „ko­a­li­ci­ju volj­nih“ pod za­sta­vom UN. Po­čeo je pr­vi rat po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta. U ok­to­bru su ame­rič­ke sna­ge ušle u Pjon­gjang. Ki­na se voj­no ume­ša­la me­sec da­na ka­sni­je.

Bio je to je­dan od naj­su­ro­vi­jih su­ko­ba 20. ve­ka. Vo­di­li su ga pri­pad­ni­ci istog na­ro­da u ime svo­jih hlad­no­ra­tov­skih pa­tro­na.

Na­palm bom­be pr­vi put su ko­ri­šće­ne pro­tiv ci­vi­la – mno­go vi­še ne­go ka­sni­je u Vi­jet­na­mu. Na Ko­re­ju se sru­či­lo vi­še bom­bi ne­go na či­ta­vu Evro­pu to­kom Dru­gog svet­skog ra­ta. Sa­mo je još fa­li­lo da ame­rič­ki pred­sed­nik Ha­ri Tru­man ostva­ri svo­ju pret­nju atom­skom bom­bom.

De­ce­ni­ja­ma ka­sni­je o su­ko­bu se go­vo­ri­lo kao o „za­bo­ra­vlje­nom ra­tu“. To­po­vi su uću­ta­li. Iako je 38. pa­ra­le­la i da­lje naj­tvr­đa ide­o­lo­ška gra­ni­ca na sve­tu, pred­sed­ni­ci dve Ko­re­je su 50. go­di­šnji­cu ra­ta is­ko­ri­sti­li za raz­me­nu po­mir­lji­vih ge­sto­va.

Po­tom su se stva­ri vra­ti­le na sta­ro. Ma­ja 2009. Se­ver­na Ko­re­ja se jed­no­stra­no po­vu­kla iz pri­mir­ja pot­pi­sa­nog 27. ju­la 1953. Ni­šta neo­bič­no da je 60. go­di­šnji­ca po­no­vo obe­le­že­na ten­zi­jom.

Tok do­ga­đa­ja po­sle ovog 26. mar­ta, ka­da su tor­pe­da se­ve­ra po­to­pi­la ju­žno­ko­rej­sku kor­ve­tu „Če­o­nan“ i nje­na 64 mor­na­ra, uka­zu­je da bi „za­bo­ra­vlje­nom ra­tu“ vi­še od­go­va­rao na­ziv „ne­pre­ki­nu­ti rat“.

Na­pe­tost iz­me­đu ka­pi­ta­li­stič­kog ju­ga i naj­ri­gid­ni­je iz­ved­be re­al­so­ci­ja­li­zma na izo­lo­va­nom se­ve­ru ima po­ten­ci­jal da se pre­tvo­ri u no­vu oru­ža­nu kon­fron­ta­ci­ju.

Pjon­gjang od­ba­cu­je od­go­vor­nost i pre­ti voj­nom ak­ci­jom uko­li­ko mu UN za­pre­te ka­zne­nim me­ra­ma zbog ovog in­ci­den­ta. SAD raz­ma­tra­ju ka­kve bi efek­te mo­glo da ima sla­nje no­sa­ča avi­o­na ko­ji bi se pri­dru­žio ma­ne­vri­ma Ju­žne Ko­re­je, ko­rak ko­ji bi ne­sum­nji­vo zna­čio de­mon­stra­ci­ju si­le.

Va­šing­ton ta­ko­đe, sle­de­ći pri­mer Ira­na, raz­mi­šlja o fi­nan­sij­skim sank­ci­ja­ma pro­tiv Se­ver­ne Ko­re­je, još jed­ne „ot­pad­nič­ke dr­ža­ve“ po ne­iz­me­nje­noj no­men­kla­tu­ri Džor­dža V. Bu­ša.

Ta­ko su od­no­si dva de­la iste na­ci­je do­spe­li do „ra­ta ko­ji mo­že da iz­bi­je od­mah“, ka­ko ka­že voj­ni ko­man­dant se­ve­ra, ge­ne­ral Hu­ang Eui Don.

Mo­že, ali ko­me bi ta­kav su­kob sa­da bio od ko­ri­sti? Ve­li­ke si­le iza­šle su iz Hlad­nog ra­ta. Ru­si­ja i SAD sma­nju­ju nu­kle­ar­ne i dru­ge ar­se­na­le. Ki­na, naj­bli­ži sa­ve­znik Pjon­gjan­ga, je­ste naj­o­zbilj­ni­ji ame­rič­ki iza­zov, ali sva­ki stra­teg u Va­šing­to­nu bi da even­tu­al­nu šan­su za ob­ra­čun sa svo­jim naj­ve­ćim po­ve­ri­o­cem osta­vi za ne­ka ka­sni­ja vre­me­na.

Uosta­lom, iako Se­ver­nu Ko­re­ju op­tu­žu­je za bor­be­ne nu­kle­ar­ne am­bi­ci­je, Ame­ri­ka već ra­tu­je na dva fron­ta, u Ira­ku i Av­ga­ni­sta­nu.

To bi tre­ba­lo da pred­sta­vlja fak­tor od­vra­ća­nja od ula­ska u no­ve kon­fron­ta­ci­je, ma­da ni­šta ne is­klju­ču­jem po­sle sme­ne ge­ne­ra­la Sten­li­ja Me­kri­sta­la, glav­no­ko­man­du­ju­ćeg NA­TO tru­pa u Av­ga­ni­sta­nu, ko­ji je kri­ti­ko­vao vr­ho­ve ame­rič­ke ad­mi­ni­stra­ci­je.

Za Ame­ri­kan­ce, ko­rej­ski rat je za­i­sta „za­bo­ra­vlje­na“ epi­zo­da ude­nu­ta iz­me­đu tri­jum­fa u Dru­gom svet­skom ra­tu i tra­ge­di­je u Vi­jet­na­mu ko­ja će usle­di­ti. So­vje­ta vi­še ne­ma. Ki­ne­zi ne­ma­ju raz­lo­ga da pod­se­ća­ju na vre­me­na ko­mu­ni­stič­ke agre­siv­no­sti.

Šta on­da če­ka Ko­rej­sko po­lu­o­str­vo? Ti­nja­nje za­mr­znu­tog su­ko­ba sve do tre­nut­ka dok ne­ko­me, re­ci­mo Va­šing­to­nu ili Pe­kin­gu, ne za­tre­ba da ga od­mr­zne? Ili pad „ko­rej­skog zi­da“ i uje­di­nje­nje se­ve­ra i ju­ga po ver­ti­ka­li, po­put uje­di­nje­nja ne­mač­kog is­to­ka i za­pa­da po ho­ri­zon­ta­li?

Ko­rej­ski rat bio je bra­to­u­bi­lač­ki. Se­ver ga sla­vi na svoj na­čin. Jug se pod­se­ća naj­ve­će na­ci­o­nal­ne tra­ge­di­je u sa­vre­me­noj isto­ri­ji. Pr­vi go­vo­re o od­bra­ni so­ci­ja­li­zma, dru­gi o od­bra­ni slo­bo­de i de­mo­kra­ti­je.

I jed­ni i dru­gi po­taj­no raz­mi­šlja­ju o to­me da je rat ko­ji je usle­dio sa­mo pet go­di­na po­sle oslo­ba­đa­nja od ja­pan­ske ko­lo­ni­jal­ne vla­da­vi­ne osta­vio du­bo­ke ožilj­ke na na­ci­o­nal­nom bi­ću. Du­ho­vi po­de­le pro­ga­nja­ju i jed­ne i dru­ge.

Is­tra­ži­va­nja ka­žu da u Ju­žnoj Ko­re­ji vi­še od po­lo­vi­ne ti­nej­dže­ra ne zna ka­da je iz­bio rat. Ne znam ka­ko stva­ri sto­je na se­ve­ru. Pret­po­sta­vljam da „vo­lje­ni vo­đa“ pa­žlji­vo kon­tro­li­še da se da­tum ne za­bo­ra­vi.

Sve me pod­se­ća na 1389. Zna­te na šta mi­slim. Za­to se ne sla­žem sa uvod­ni­ča­rem lo­kal­nog li­sta u Se­u­lu ka­že da je „tu­žno“ što mla­di Ko­rej­ci s ju­ga ne pam­te. Ne pam­te šta? Ju­bi­lej ra­ta, po­gi­nu­ća, po­de­lu, ra­se­lja­va­nja?

Za raz­li­ku od nje­ga, mi­slim da je to do­bro. Ne, ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti rat. Tre­ba se pod­se­ti­ti nje­go­vih po­sle­di­ca, ali ako upor­no pod­gre­va­te se­ća­nja da su se­ver­nja­ci ubi­li vi­še ju­žnja­ka ne­go Ja­pan­ci to­kom vre­me­na oku­pa­ci­je Ko­re­je, on­da je to isto kao i po­sle mi­nu­lih ve­ko­va 2010. pod­se­ća­ti na Će­le-ku­lu ili stal­no ži­ve­ti u sen­ci Ja­se­nov­ca.

Šan­se po­mi­re­nja sti­ču se ako se iz­beg­ne te­ror isto­ri­je. Ta reč, po­mi­re­nje, i ov­de je če­sto u upo­tre­bi. Reč la­ko iz­ri­ca­na u reč­ni­ku po­li­ti­ča­ra – isto ta­ko la­ko iz­go­va­ra­na kao i reč rat nji­ho­vih pret­hod­ni­ka – a ta­ko bol­no spro­vo­dlji­va ako se stal­no vra­ća na vre­me­na omra­za, po­de­la i su­ko­ba.

Je­di­no vre­me le­či sve, pod uslo­vom da se ne re­gru­tu­ju no­vi na­ci­o­na­li­sti ili ide­o­lo­ški su­par­ni­ci, ne­sprem­ni na pra­šta­nje, sprem­ni na no­ve ob­ra­ču­ne.

Pret­po­sta­vljam da su i ove go­di­ne voj­ni­ci se­ve­ra i ju­ga ras­po­re­đe­ni duž de­mi­li­ta­ri­zo­va­ne zo­ne kod Pan­mun­džo­ma sa­ra­đi­va­li ka­ko bi pra­ti­li TV pre­no­se utak­mi­ca iz Ju­že Afri­ke, kao na Svet­skom fud­bal­skom pr­ven­stvu 2002. o če­mu je je­dan ju­žnjak na­pra­vio do­bar film.

Ali, že­lje voj­ni­ka i ci­vi­la če­sto osta­ju ne­u­sli­še­ne. Stra­ni i do­ma­ći po­li­ti­ča­ri ima­ju svo­je pri­o­ri­te­te. Ten­zi­je su im uvek do­bro­do­šle. Da se ne­ko dr­ži na krat­kom po­ve­zu. Da se pre­ko nje­ga is­pi­pa­va­ju mi­ši­ce, oba­ra­ju ru­ke. Ko­rej­ski rat bio je pr­vi u ni­zu „ogra­ni­če­nih ra­to­va“ ko­je će svet­ski moć­ni­ci ka­sni­je ko­ri­sti­ti svu­da po sve­tu.

Se­ver­no­ko­rej­ski vo­đa Kim Džong Il je po­no­san što u ka­ve­zu od ze­mlje ču­va po­sled­nji svet­ski re­likt sta­lji­ni­zma i što pot­po­ma­že je­di­ni pre­ži­ve­li Hlad­ni rat.

Pi­tam se da li bi to mo­gao, sve uklju­ču­ju­ći i svo­je nu­kle­ar­ne pret­nje, da ta­kav ka­kav je­ste ni­je neo­p­ho­dan. Ka­ko svom ide­o­lo­škom, ali vi­so­ko prag­mat­skom sa­ve­zni­ku Ki­ni, ta­ko i Za­pa­du.

Mo­žda je 60 go­di­na do­sta. Mo­žda je vre­me da se dve Ko­re­je uje­di­ne, da se ra­sta­vlje­ne po­ro­di­ce spo­je. Mo­žda, ali sud­bi­na se­ve­ra i ju­ga Ko­re­je ne od­re­đu­je se u Pjon­gjan­gu ili Se­u­lu, već u Pe­kin­gu i Va­šing­to­nu. Ukle­te su ze­mlje ko­je upad­nu u tu­đe igre. Po­sta­nu objek­ti isto­ri­je.

Bo­ško Jak­šić

objavljeno: 27/06/2010

Nastavak na Politika...