Izvor: Politika, 03.Nov.2010, 23:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Putovanje
Neverovatno je kako iz čovekove glave u datom trenutku brzinom većom od zvuka blesnu kompjuterski memorizovane rečenice, pojmovi ili slike
Krenem iz režije prema studiju i naslonim se ramenom na teška vrata da bi ih otvorio. Čisto da promenim klimu i vidim šta rade Načo i ekipa. Okupljeni oko „lesli” kutije u jednom uglu studija primećujem da se iznenađeni mojim neočekivanim ulaskom pomalo zbunjeno odmiču jedan od drugoga. Kao kada decu uhvatiš u nekoj nedozvoljenoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << radnji. Jedan okreće leđa dok drugi upravlja pogled prema režiji – eto baš im je dosadno! Pepe ne zna da sakrije ništa – po njegovom nezgrapnom mlataranju rukama shvatam da sam se pojavio u nezgodnom trenutku. Ali šta sam ja to prekinuo da se na njima svima vidi prikriveni osećaj krivice? Da li su možda delili neke pare između sebe ili su se svađali oko nečega. Ha... Možda su upravo mene ogovarali!? Dok sam im se približavao razmišljajući i pokušavajući da odgonetnem u čemu sam ih to prekinuo, Načo je doneo odluku. Užurbano je krenuo direktno prema meni zaustavljajući me negde otprilike na polovini studija. Posla mi jedan snishodljivi pogled, a onda tihim glasom, da ga ne bi neko nepozvan čuo, reče:
– Kornel, nema smisla da od tebe krijemo bilo šta. Možeš li da dođeš sa mnom do „lesli” kutije, imamo nešto za tebe.
Ta mistična „lesli” kutija! Njena fino obrađena površina poslužila je momcima umesto glatkog ogledala. Uredno, jedna do druge pet belih linija ličile su na tanke crte šećera u prahu. Kao mala maketa pet planinskih lanaca iz ptičje perspektive. Namerno sam u sebi davao drugo značenje tim linijama dok sam istovremeno osećao da sam na pragu malih rajskih vrata. Pokazao mi je prema kutiji: „Jedna je linija i za Tebe. Častimo te.”
Ružno londonsko iskustvo sa hašišom iz Libana samo mi kratko sevnu u podsvesti. Tada sam se zarekao da me definitivno slične stvari neće nikada više privući – niti moju pažnju, niti moju znatiželju. Sada mi se opet iskušenje u vidu belih „planinskih lanaca” ukazalo ispred očiju – sa leve strane mog ramena anđeo u belom odvraćao me je i molio – ne čini to, kajaćeš se – dok mi se đavolak sa desne strane, oštro usmerenih kratkih ušiju, kreveljio i dlakavim crnim prstom prizivao me da priđem bliže, uzmem cevčicu i ušmrknem sreću. Sve to nije trajalo duže od nekoliko sekundi – morao sam da hitro donesem odluku – da ili ne.
Pred nama je bio trip od mesec dana, bilo bi dobro da se zbližim sa momcima i radi saradnje i radi uzajamnog razumevanja i na kraju zbog samog ishoda cele ploče. U tih mesec dana morali bismo da dišemo kao jedan, da pijemo ista pića i da idemo zajedno na ručkove i večere. Svi razlozi te vrste išli su u prilog mom pristupu klubu ljubitelja „planinskih lanaca”, ali…
Bio sam stariji od svih njih po najmanje petnaest godina, ako ne i više. Kokain nije bilo opojno sredstvo moje generacije – radije smo se „betonirali” mešavinom piva i rakije. Doduše, pamtio sam samo jedno svoje pravo pijanstvo kada me je društvo od hotela „Evropa“ do Doma JNA u Sarajevu vozilo u besvesnom stanju gurnuvši me u đubretarsku kantu na točkovima. Brzinom munje otvorio mi se spasonosni padobran.
– Znate šta, momci… ja sam komunista!
I sam sam bio zabezeknut rečima koje su mi se otele iz usta. Nastade duga napregnuta tišina. Karlos, uvek ozbiljan, delovao mi je uplašeno, Antonio u iščekivanju, a Načov dečački osmeh pretvori se u kiselo-gorak ne znajući da li da se razvuče u osmeh, reaguje kako dolikuje odnosu sa producentom grupe ili...
– Pa... šta to znači!? Kakve to veze ima sa crtom?
Nisam imao spreman odgovor, ali sam znao da su neki od njihovih očeva pripadali falangističkoj organizaciji.
Reč komunista unosila je nemir u mnoge španske porodice, čak i u intelektualne krugove . A u mom ostrvskom bitisanju ogromni pano u predgrađu Londona ostavio je na mene dubok utisak i razumeo sam po poruci ispisanoj na dnu panoa plave boje (inače boje Konzervativne stranke Margaret Tačer) da se zapadni svet godinama plašio Rusa kao đavola, a da je komunizam predstavljao pošast sveta i nije bilo na odmet opominjati stanovništvo da uvek bude na oprezu. Poruka je glasila – „Keep Britain out of Red” (,,Drži Britaniju dalje od crvenih”). Neverovatno kako iz čovekove glave u datom trenutku brzinom većom od zvuka blesnu i dolete u prvi plan kompjuterski memorizovane rečenice, pojmovi ili materijalizovane slike. Tako sam u sekundi shvativši da ih je reč – komunista potpuno obeshrabrila, iskoristio taj neprobojni gvozdeni oklop i uvukao se u njega.
– Pa, eto – ne hvala. Komunisti to ne rade.
Negde u sebi duboko, smejao sam se do suza. Kakva kretenska ideja, a kakav efekat. Mogao sam da očekujem po njihovim reakcijama da će oduvati onaj prah sa glatke površine, potonuti tu ispred mene ili se sakriti ispod „stenvej” klavira – međutim…
– Nema problema. Podelićemo mi tvoju crtu.
Načo uze žilet i ravnomerno prenese male količine praha sa moje na svaku od četiri glavne crte.
Na putovanje su krenuli bez mene.
Kornelije Kovač
objavljeno: 04.11.2010.
