Izvor: Politika, 02.Sep.2015, 08:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Putin podržava reakcionarne zidare
POLEMIKA
Pošto je polemika Nenadu Popoviću zabavna, potpisnik ovih redaka, koji inače ne voli polemike, podariće mu još malo zabave, imajući na umu prevashodno interes javnosti.
Naime, Nenad Popović veli da „saoseća sa sudbinom migranata”. Nažalost, teško je g. Popoviću verovati na reč. Naime, saosećanje podrazumeva da se čoveku u nevolji pomaže ili da mu se, bar, ne odmaže, ukoliko se pomoći ne može. Gospodin Popović, možda, misli da će zidom prema >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Makedoniji pomoći izbeglicama, ali nije objasnio na koji način. Čini se, ipak, da zid ne može pomoći nesrećnim ljudima, već ih izložiti novim poniženjima. Moguće je da „reakcionarni zidari“ smatraju da ponižavanjem ljudi izražavaju saosećanje prema njima, a moguće je i da ne znaju značenje reči „saosećanje“ ili da taj osećaj nikad u životu nisu osetili, pa otud i ne znaju o čemu se radi, a može biti i da se radi o nečem mnogo gorem. Na čitaocu je da prosudi. Takođe, treba reći da ovde nije reč o pukim „migrantima“, već o izbeglima iz ratom ugroženih područja, jer ti nevoljnici nisu ni iz besa ni svojom voljom porodično napustili vekovna ognjišta, već su na očajnički čin naterani u cilju spasavanja golih života.
No, gospodin Popović očigledno ima problema i s upotrebom drugih reči. Tako, veli da sam „svojom vizijom srpske levice, poslao svog ’druga’ Borka Stefanovića, srpskog Ciprasa, i celu takvu levicu u istoriju“. Izmamljuje to osmeh, jer ponos bi ispunio grudi autora ovog teksta da je druga Borka i čitavu levicu lansirao u istoriju pošto bi to značilo da je nešto ozbiljno i istorijskog značaja napravljeno. Nažalost, dalek put još predstoji do toga, a Nenad Popović je zacelo mislio na reč „prošlost“, a upotrebio reč „istorija“.
Pitanje je i otkud dotičnome obaveštenje da je potpisnik ovog teksta odustao od pomaganja uspostavljanja levice u Srbiji. Ne, gospodine Popoviću, ne radi se „o kratkom izletu u nepoznato“, kao što kao iskusan političar pogrešno smatrate, već tek o zagrevanju za započinjanje ozbiljnog i teškog maratona u kojem levica nema novca kao sve druge političke stranke koje finansiraju bogataši, i u kojem, a po volji Gospodara Vučića, nema pristup televizijama s nacionalnom frekvencijom. Ako, pak, neko misli da nas je to obeshrabrilo, onda greši. Naša energija i izdržljivost, te znanje i strpljivost daleko su veći no što pretpostavljate, pa ćemo pomoći levici da ponovo kroči u istoriju.
Nenad Popović, međutim, smatra kako mu je „nesvesno“ upućen „kompliment“ da je Orbanov sledbenik i ruski miljenik. Vara se i ovde, po običaju, jer nije uopšte ni bilo dileme da on to smatra komplimentom. U tome i jeste glavni problem. Tobožnja briga „za budućnost svog naroda“ vodi oponašanju najrđavijih i najnečovečnijih praksi kako u jučerašnjem tako i u današnjem svetu, a to ne ide u prilog samom narodu, jer rđavo i nečovečno postupanje prema slabijem i nemoćnom narušava ljudsko a time i nacionalno dostojanstvo.
Tako je ovaj samoproglašeni evroskeptik, ali i, po idejnom profilu i političkom delanju, član neformalnog udruženja reakcionarnih zidara, naveo sve same primere iz EU i SAD kako treba zidati zidove i proterivati strance. Viktor Orban, koji se niti stidi niti libi da sarađuje s otvoreno fašističkim Jobikom, a što očigledno, budući da poređenje s njim smatra „komplimentom“, ni Nenadu Popoviću nije strano, predstavlja sramotu za ovu generaciju političara EU, kao i za celu Evropu i evropsku istoriju.
Nema mesta zadovoljstvu što ima i drugih rđavih primera koje je Popović pedantno naveo ne bi li opravdao i sopstveno zalaganje za rđavo postupanje prema izbeglicama. Naime, radikalno-desničarske prakse kojima pribegavaju reakcionari u EU, SAD ili u Saudijskoj Arabiji, predstavljaju izazov za samu ideju Evrope koja bi trebalo da prevaziđe puke kontinentalne granice i postane najčovečnija i najprogresivnija politička zajednica. Očigledno je da je EU u ovom trenutku svetlosnim godinama udaljena od vrednosti koje na rečima izražava kao svoje vodilje. Otuda i predsednik Putin podržava Orbana i udružene reakcionarne zidare Evrope. Naime, Evropa zidova ne može predstavljati poželjno društvo, već tek civilizacijsku sramotu, a zvanična Rusija upravo to želi. Nažalost, Nenad Popović je u pravu kada kaže da je on, evroskeptik, u ovom trenutku mnogo bliži stvarnosti EU od pisca ovih redaka. Zaista, ta stvarnost podseća na drugu polovinutridesetih godina prošlog veka. Ako je EU „rodoljubaca“ i njihovih zidova ideal, to je karikatura koja bi bila smešna da nije odvratna.
Naposletku, pošto je ova polemika jednom od polemičara dosadna, on svakako neće odgovarati na sledeći zidarski tekst.
