Izvor: Vostok.rs, 22.Okt.2012, 18:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Putin, lider po meri civilizacijske posebnosti Rusije
22.10.2012. -
Danas je teško poverovati da smo 1990-ih i kao narod, i kao jedinstvena civilizacija, bili na granici istorijskog iščeznuća. Kako je Rusija uspela da opstane u samom epicentru najveće geopolitičke katastrofe 20. veka?
Treći predsednički mandat je u našoj zemlji neviđena pojava. Zbog toga društvo tako vatreno diskutuje o njemu. Zato se i od novoizabranog predsednika traži nešto novo, traži se nekakav „novi“ Putin.
Još >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << pre sto godina je Nikolaj Berđajev definisao posebnost ruske civilizacije kao splet mnogih krajnosti koje se međusobno isključuju. Taj protivrečni spoj osobina koje na prvi pogled ne idu jedna uz drugu ustvari i jeste neponovljiva specifičnost naše istorije, izvor njene energije, njena snaga, ali i njena ranjivost.
Društvo se stalno kreće u nekom pravcu, život se menja. Pojavljuju se nove socijalne grupe unutar srednje klase, stasava novo pokolenje. Postoji želja da se promeni ceo politički sistem, naročito politički lideri. Ali sa druge strane mnogi ne žele da izgube stabilnost, a ona je najvažnija od svega što je postignuto u protekloj deceniji. U tim suprotstavljenim težnjama građana skriva se najvažnija drama našeg vremena.
U svakom periodu života države odražava se čitava nacionalna istorija. Ako shvatamo smisao onoga što smo nedavno doživeli, onda imamo ključ za razumevanje našeg istorijskog smisla, a ujedno i misije političkog lidera kome smo poverili sudbinu zemlje.
Putin 2.0: nova verzija bez revolucije
Legitimno izabrani Putin će ostati na svom položaju do 2018. I niko neće moći da ga „svrgne“, osim ako on sam ne poželi da ode.
Danas je teško poverovati da smo sasvim nedavno i kao narod, i kao jedinstvena civilizacija, bili na granici istorijskog iščeznuća. Pa ipak, nepristrasna analiza neumoljivo nas vodi upravo do takvog saznanja.
Dakle, u kom stanju je bila Rusija u avgustu 1999? Zemlju su razdirale smrtonosne podele. Provalija nepoverenja između naroda i vlasti svakim danom je bila sve veća. Razlika između bogatstva nekolicine oligarha i masovnog siromaštva dostigla je svoj vrhunac. Autonomaški procesi u regionima razvijali su se takvom brzinom, da su šanse za očuvanje federativnog poretka bile sve manje, pa je čak i konfederacija bila pod znakom pitanja. Intervencija međunarodnog terorizma, koji je igrao na kartu konfrontacije hrišćanstva i islama na Severnom Kavkazu, pretila je da zauvek odvoji ovaj region od Rusije. Istovremeno su njenu dušu ponovo počeli da kidaju obnovljeni sporovi između „crvenih“ i „belih“, između komunista i antikomunista.
Tih pet tragičnih podela bile su prethodnica konačne propasti ruske civilizacije. Izgledalo je da Rusija nema budućnost, da postoji samo sve brža inercija raspadanja svega što je bilo u prošlosti. Kako smo uspeli da opstanemo u samom epicentru najveće geopolitičke katastrofe 20 veka?! Zahvaljujući čemu i kome nismo sami sebe sahranili u prošlosti, i imamo kakvu-takvu, ali ipak pouzdanu sadašnjost, pa još i verujemo u bolju budućnost?
Putin: Spolja se vrši uticaj na kulturni identitet Rusije
Predsednik Rusije smatra da su kulturni identitet i vrednosni kodovi Rusije predmet otvorenog napada spolja, i da to nije „fobija“ nego realnost. Putin veruje da se od tog uticaja mora lečiti vaspitavanjem omladine u duhu patriotizma.
Odgovor na ovo pitanje može nam dati saznanje da je Rusija jedinstvena kulturno-istorijska pojava. Još pre sto godina je Nikolaj Berđajev u svom eseju „Duša Rusije“ izvanredno precizno definisao posebnost naše civilizacije kao splet mnogih krajnosti koje se međusobno isključuju. Taj protivrečni spoj osobina koje na prvi pogled ne idu jedna uz drugu ustvari i jeste neponovljiva specifičnost naše istorije, izvor njene energije, njena snaga, ali i njena ranjivost.
Tom jedinstvu suprotnosti u novom milenijumu nije potreban diktator, nego politički lider koji je sposoban da igra ulogu medijatora. To treba da bude posrednik u koga imaju poverenja sve suprotstavljene strane i koji ima vlast da energiju konflikata transformiše u dinamiku razvoja zemlje. Rusija je i dobila upravo takvog lidera, koji odgovara njenoj civilizacijskoj posebnosti. Taj lider je Vladimir Putin.
On je pre dvanaest godina došao na najvišu državnu funkciju, i pojedinci još uvek smatraju da je to bila obična slučajnost. Tako misle oni koji u politici ne vide ništa osim trenutnih dnevnopolitičkih potreba, gramzivih ambicija i intriga. Međutim, politika svake zemlje, a pogotovo takve kao Rusija, samo je površina daleko dubljih zbivanja. Ono što na površini izgleda kao slučajnost, ustvari je samo način ispoljavanja unutrašnje neminovnosti. Vladimir Putin to svedoči na vrlo ubedljiv način – trajnošću svoga služenja.
I najzad, veoma je važno shvatiti u čemu se sastoji njegovo služenje. Ispravan odgovor na to pitanje će nam omogućiti, sa jedne strane, da izbegnemo neumesno kritikovanje Putina, a sa druge – da tačno ocenimo obim i vrednost onoga što je Putin zaista postigao.
Niko neće poricati da je u poređenju sa 1999. godinom životni standard sada neuporedivo bolji. Tu se postavlja drugo pitanje: šta se u našoj zemlji, pored materijalnog napretka, promenilo do te mere, da se stiče utisak kao da živimo u drugoj epohi? Drugim rečima: šta je Putin zaista postigao?
Građani Rusije pozitivno ocenjuju aktuelni politički kurs
Većina građana Rusije pozitivno ocenjuje delatnost Vladimira Putina na mestu predsednika države i nada se da će u Rusiji biti nastavljen dosadašnji politički kurs. O tome svedoče nedavno objavljeni rezultati istraživanja VCIOM-a.
Pravi nacionalni lider treba da bude po meri svoje zemlje. Putinova misija se sastojala u tome da nađe tačke zbližavanja protivrečnih i suprotstavljenih krajnosti. Ali da to ne bude samo hladno rasuđivanje i trezveni proračun neutralnog „posrednika“. On obavezno treba da nastupa svim srcem, kao saučesnik, građanin i rodoljub, kao prvi među jednakima.
Od samog početka je bilo očigledno da je Putin lično doživeo sav bol i svu žestinu sukoba koji su kidali i ubijali zemlju. Upravo zbog toga je iz prvog pokušaja uspeo da preskoči provaliju između naroda i vlasti. Došao je „niodakle“, a već pola godine kasnije u prvom krugu predsedničkih izbora je pobedio sve tadašnje krupne političke igrače.
Rusija je poverovala svome izabraniku, jer je u njemu videla svoj odraz, prepoznala ga kao svoga, a samim tim kao nekoga ko može da zaustavi raspadanje nacije, ko može da pronađe novu formulu nacionalnog jedinstva, a da pritom ne pati od nostalgije za prošlošću koja se ne može vratiti, niti da srlja u neostvarivu utopiju.
Rusija je dobila lidera koji odgovara njenoj civilizacijskoj posebnosti: taj lider je Vladimir Putin.
Danas je očigledno da Rusija nije pogrešila. Putinu je zaista pošlo za rukom da zbliži vlast i narod. U određenoj meri je uspeo da spusti na zemlju drsko „bogatstvo“ i smanji razmere „siromaštva“. Pošlo mu je za rukom da stvori takav model federativnih odnosa koji će sačuvati i jedinstvo Rusije, i njenu teritorijalnu i etničku raznovrsnost. Sačuvao je ruski Kavkaz, i štaviše, kao da je ponovo sklopio „ugovor o saradnji“ između pravoslavlja i islama, koji za rusku civilizaciju ima fundamentalni značaj. Najzad, nepomirljivost vekovnog konflikta između „crvenih“ i „belih“ uspeo je da preokrene u produktivni unutarnacionalni dijalog o izboru puta kojim Rusija treba da ide.
Ako bi sve što je Putinu pošlo za rukom trebalo da se sabere u jednu frazu, onda bi ona ovako glasila: on je okončao hladni građanski rat u Rusiji (mada je taj rat ponekad i ponegde bio prilično vruć). To nam daje pravo da se nadamo da je i misija njegovog sadašnjeg predsedničkog mandata takođe ostvarljiva, iako je znatno teža od prethodne.
Nijedan rat, pa ni naš hladni građanski rat, ne završava se privremenim primirjem. Tek kada nastupi trajan mir, može se reći da je rat završen. Nova Putinova misija se sastoji upravo u uspostavljanju takvog građanskog mira.
Putin je sačuvao ruski Kavkaz, i štaviše, kao da je ponovo sklopio „ugovor o saradnji“ između pravoslavlja i islama, koji za rusku civilizaciju ima fundamentalni značaj.
Problem je u tome što se građanski mir može uspostaviti samo ako se u našu svakodnevnicu uvede princip dijaloga, kompromisa i saradnje između svih nas, koji se međusobno razlikujemo kao i ranije, ali, koliko god izgledalo paradoksalno, na neki nov način smo ipak jedinstveni. Prema tome, građanski mir je naš zajednički zadatak. Moći ćemo da ga rešimo kad pravo glasa i mogućnost učešća u dijalogu budu imali ne samo Moskva i Sankt Peterburg, i čak ne prvenstveno Moskva i Sankt Peterburg, nego pre svega svi regioni Ruske Federacije.
Nova Putinova misija podrazumeva da se na osnovu postignute dinamičke ravnoteže pomirenih protivrečnosti ostvari potencijal kvalitativnog rasta i razvoja koji nosi u sebi cela mnogolika Rusija, i konkretno svaki njen region, svaki grad, svako naselje. Zahvaljujući svemu što je Putin već postigao, mi danas možemo da radimo ono što je još juče izgledalo nemoguće: možemo sa puno samopouzdanja da gradimo svoju suverenu budućnost.
Upravo u tom ponovnom izgrađivanju same sebe Rusija je uz Putina.
Leonid Poljakov,
Original publikacije
Izvor: Ruska reč, Rosijska gazeta
