Izvor: Politika, 14.Sep.2010, 23:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Put balonom
Veza između broja obrazovanih i materijalnog prosperiteta možda znači da je obrazovanje uzrok tog prosperiteta, a možda i da bogata društva sebi mogu da priušte da se luksuziraju
Da li Srbija ima dovoljan broj visokoobrazovanih? Trebalo bi da bude jasno da ne postoji osoba koja može da odgovori na to pitanje. Zapravo, moglo bi se reći da je i samo pitanje besmisleno. Dovoljno - u kom smislu, za koju svrhu, po kojoj ceni?
Naizgled paradoksalno, besmislenost pitanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << često pojačava napore da se na njega odgovori. U skladu sa tim, relativno mali broj fakultetski obrazovanih je čest povod da se negoduje i mrači. ,,Samo sedam odsto stanovnika ima visoku stručnu spremu”. „U Evropi je 50 odsto mladih upisano na fakultet a u Srbiji samo 25 odsto”. Već smo bezbroj puta čuli da je obrazovanje ,,strateška investicija” bez koje nam se crno piše. Činjenica da je u razvijenim zemljama Zapada broj fakultetski obrazovanih nekoliko puta veći nego u Srbiji naizgled potvrđuje tu tezu.
Ali korelacija između broja obrazovanih i materijalnog prosperiteta možda znači da je obrazovanje uzrok tog prosperiteta, a možda i da bogata društva sebi mogu da priušte da se luksuziraju. U SAD, koja je jedna od država sa najvećim brojem visokoobrazovanih zbog čega je, između ostalog, bila i inspiracija za bolonjski proces, ocena svrsishodnosti formalnog obrazovanja je daleko ambivalentnija. Da, ima onih koji, kao predsednik Obama, veruju da je suština ekonomskog progresa neraskidivo povezana sa brojem fakultetski obrazovanih. Međutim, sve se češće mogu pročitati i kritički komentari koji ukazuju da je zahvaljujući stipendijama, subvencijama i kreditima, broj fakultetski obrazovanih postao nerealno naduvan. A neki smatraju da je tržište fakultetskih diploma novi balon, sličan onom koji se nedavno, sa dalekosežnim posledicama, izduvao na tržištu nekretnina.
I zaista, mnogi elementi dinamike balona su tu. Školarine rastu enormnom brzinom, a novi fakulteti niču kao pečurke. Nijedna cena školarine, ma kako enormna bila, ne doživljava se kao previsoka jer se smatra da će je dobit od diplome višestruko premašiti. Kao što je donedavno bio slučaj i sa nekretninama, osnovu za takvu procenu čine istorijski podaci koji pokazuju da je obrazovanje sigurna investicija. Roditelji i studenti se zadužuju desetinama, čak i stotinama hiljada dolara ne bi li se dočepali fakultetske diplome. Enormna potražnja za fakultetskim diplomama po prirodi stvari znači da fakultete upisuje gomila ljudi čija su interesovanja i sposobnosti u velikom raskoraku sa tradicionalnim programima. Zbog toga je došlo do prave eksplozije fakultetskih diploma iz oblasti kao što su prodavanje nekretnina i hortikultura. Čak i najelitniji univerziteti nedavno su počeli da otvaraju specijalne fakultete koji izdaju ovakve diplome.
Fakultetsko obrazovanje tradicionalno vrši dve osnovne funkcije: obuku u konkretnim znanjima i veštinama čija kompleksnost zahteva višegodišnje učenje i sortiranje ljudi po osobinama kao što su upornost, odgovornost, prilagodljivost i inteligencija. Ovim funkcijama se u poslednje vreme, naročito na Zapadu, pridružila i funkcija fakultetskog školovanja kao mosta iz detinjstva ka svetu odraslih a koji bi trebalo da vodi boljoj socijalizaciji i intelektualnoj i društvenoj zrelosti opšteg tipa. Samo prva od ovih funkcija je na iole direktan način povezana sa znanjem koje se na fakultetu stiče.
A upravo ta funkcija univerziteta je pod najvećim udarom. Nikad u istoriji civilizacije nije bilo lakše steći znanje izvan tradicionalnih akademskih institucija. Knjige, udžbenici, naučni radovi; video-snimci predavanja, konferencije, radne procedure; nastavni programi, Fejsbuk stranice, i blogovi čuvenih stručnjaka – sve je to danas dostupno stotinama miliona ljudi po ceni koja je potpuno zanemarljiva u odnosu i na najjeftiniju školarinu. To nam govori da je skorašnja pomama za diplomama, reflektovana u njihovima cenama, prevashodno vođena potrebom za sertifikatom a ne znanjem.
Naravno, ko hoće da studira, neka studira, pa makar to bio i fakultet za šišanje trave. Ali pitanje subvencionisanja bilo čijeg studiranja, pa još u relativno siromašnoj zemlji poput Srbije, prilično je sporno. A ono što je već sasvim bizarno je kada se u državi u kojoj su prosečne plate nekoliko stotina dolara, od zajedničkog novca finansira nečije studiranje po elitnim univerzitetima u inostranstvu. To ne samo da se radi, i to ne samo za osnovne, već i magistarske i doktorske studije, nego kada proces dodele stipendija (inače proces u kojem učestvuju brojne birokrate koje takođe finansiraju prosečni građani) iz nekog razloga zakaže, po novinama se objavljuju srceparajuće priče o navodnim talentima kojima, eto, fali samo još malo novca za ostatak školarine, smeštaj ili avionsku kartu, pa da mogu da pomognu Srbiji tako što će svoj talenat razviti do kraja.
Kolektivno ulaganje u prestižne diplome privilegovanih pojedinaca nije nikakva mudra investicija već veliki luksuz za koji je pitanje koliko će da potraje i u neuporedivo bogatijim društvima. Ne živimo više u srednjem veku i onaj kojem je do znanja i učenja danas ne mora da studira u inostranstvu po ceni od nekoliko desetina hiljada dolara po semestru.
A ako nema smisla finansiranje sticanja samog znanja, pogotovo nema smisla da se finansira nečija nerealna ambicija. Onim zaista talentovanim, kakve su hiljade naših ljudi koji su se školovali u inostranstvu, troškove boravka i studiranja pokrivali su univerziteti. Talenat kojem je potrebna pomoć srpskih poreskih obveznika da bi ga kao takvog prepoznali u inostranstvu jednostavno i nije neki talenat. A očekivanje od ipak relativno siromašne Srbije da mu uprkos tome finansira školovanje u inostranstvu govori ne samo o manjku talenta nego i ozbiljnoj dozi beskrupuloznosti.
doktor psihologije
Željka Buturović
objavljeno: 15.09.2010.
