Izvor: Blic, 31.Okt.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pustiš radio i zaboraviš na glad
Pustiš radio i zaboraviš na glad
Kockice u karijeri krunisane kraljice romske muzike Esme Redžepove, tek u poslednje vreme ugrađuju se od strane kritike u najlepše delove mozaika tzv. svetske muzike koja na prelazu vekova postaje planetarni 'mejnstrim'. U tom smislu vest da će Esma prve nedelje novembra nastupiti kao predstavnica Balkana u atinskom etno-džez klubu 'Poluton', tokom džez festivala na kojem će se pojaviti i značajna imena svetske scene, nije iznenađenje. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Neposredno pred njen odlazak u Atinu uspeli smo da stupimo u kontakt sa Esmom Redžepovom i ekskluzivno za 'Blic' napravimo bilans njene neuobičajeno duge, plodne karijere, ali i života koji je postavio na pijedestal humanosti i angažmana kada je reč o ugroženim interesima ne samo romske zajednice.
Kažu da bi od vašeg života mogao film da se napravi. U kakvom sećanju vam je vaša multinacionalna porodica?
- Sigurno da može, i to dugometražni film. Već je snimljeno nekoliko dokumentarnih filmova o meni, kao što je na primer VDR (nemački) u trajanju od 50 minuta. Moj deda, Rom katolik, rođen u Tirani, bio je vlasnik tamošnje fabrike za grnčariju i ciglane. Baba je Jevrejka koja je došla iz Izraela gde su njeni roditelji držali fabriku svile. Otac, Ibrafim, imao je devet sestara, a on je bio deseto dete. Njegovi roditelji su se kasnije preselili u Prištinu, a potom u Skopje, gde se upoznao i oženio mojom majkom, romskom muslimankom. Kako je počela vaša karijera pre nego što ćete 1976. biti proglašeni kraljicom romske pesme?
- Kao dete sam zavolela pesmu i od svoje devete sam počela da pevam, a u jedanaestoj prvi put nastupam na manifestaciji 'Mikrofon je vaš' u Skopju. Osvajam prvo mesto i upoznajem Stevu Teodosijevskog koji mi postaje profesor, a kasnije i suprug. U Indiji se 1976. održan prvi festival muzike i romske ABCD. Tada sam zvanično izabrana za kraljicu romske muzike, a Stevo za kralja. Počeli ste, kaže priča, sa jednom haljinom i čoček kostimom. Čiji je to kostim bio, ko vam ga je dao ili nabavio? Da li je šiven specijalno za vas?
- Prva haljina koju sam kupila u životu bila je odabrana za nastupe po Makedoniji od para koje sam već zaradila pevajući. Onda je Stevo rekao da ne mogu da izlazim na scenu tek tako, već da bi trebalo da nastupam u nacionalnom kostimu (a to nije čoček kostim) i od tada stalno nastupam u nacionalnim nošnjama. U staroj Jugoslaviji nosila sam nošnje svih nacionalnosti specijalno šivene i napravljene za mene. I dan-danas ih čuvam i kad Muzej muzike u Skopju bude završen biće izložene u njemu.
Da li je istina da ste bili prva žena koja se pojavila na albanskoj televiziji? Da li se sećate kada je bio taj TV nastup?
- Posle smrti Envera Hodže nastupila sam u Albaniji na njihovoj televiziji i bila prva žena umetnik iz inostranstva koja je nastupila tamo. 'Muzika je jedini luksuz siromašnih', rekli ste; i još: 'Kad igraš, manje si gladan'. Proputovali ste svetom, šta ste videli? Kuda ide civilizacija?
- Muzika je jedina i najjeftinija zabava siromašnog naroda. Možeš da pustiš radio i zaboraviš na glad. Proputavala sam sve četiri strane sveta i mogla bih reći da mi se čini kako narodi bez razlike zaboravljaju kako su samo gosti na ovoj zemaljskoj kugli, da goli dolaze na svet, a odlaze praznih ruku sa njega. Čemu onda ratovi, zlo? Red je da se otvorimo jedni prema drugima, izmešamo kulture i počnemo da poštujemo jedni druge. U kakvom vam je sećanju 1999. godina i američka turneja 'Ciganski karavan' sa grupom 'Maharadža' iz Radžistana, koja upravo gostuje u Beogradu. Da li je Radžistan zaista kolevka Roma iz koje su pre hiljadu godina krenuli svetom?
- Bila je to velika koncertna turneja po pozorištima i univerzitetskim salama Amerike. Imali smo 24 koncerta. Bio je to pravi romski karavan. Pored nas bilo je romskih muzičkih i izvođačkih grupa iz Indije, Španije i Rumunije i, budući da je to bio prvi prvi takav koncertni spektakl u Americi, bili smo za njih kulturološko čudo. Istina je da su Radžistan i Pendžab država kolevka romskog naroda. Rano ste iskazali humani karakter vaše ličnosti. Kako napreduje gradnja kompleksa 'Kuća humanosti i muzej muzike' u Skoplju?
- Otkad znam za sebe bavim se dobrotvornim radom, pomažem hendikepiranima, siromašnima, staračkim domovima, usvajam decu… Stevo i ja smo započeli sa tim akcijama i od dosadašnjih 20.000 koncerata koje sam imala preko 2.500 bili su humanitarni. Kakvo je stanje romskog političkog i kulturnog fronta u svetu danas?
- Nisam baš zadovoljna. Ono što se sa Romima dešava i sve što je urađeno za njih nije dovoljno. Morali bi biti mnogo prisutniji u politici i kulturi svih naroda s obzirom da sopstvenu zemlju nemaju. Koliko god to sa te strane bilo loše, toliko je i dobro jer je ta činjenica omogućila da Romi budu možda jedini narod na zemaljskoj kugli koji nikad nije ratovao, niti se bavio okupacijom teritorija. Zašto ste, 1995. godine, otvorili posebno žensko pitanje u okviru romskog pitanja ('Esma - asocijacija romskih žena')?
- Buntovnik sam od mladosti i uticala sam na mnoge žene da se osveste i organizuju, u posebne ženske organizacije, a postoji i ta koja nosi moje ime. Kada ćemo ponovo u Beogradu moći da čujemo Esminu pesmu, 'Esma Kiri Gili': 'Počujte braćo i sestre Esmin pozdrav i osetićete radost u srcu/ zapevajmo zajedno/ tugu i brige zaboravimo/ uz pesmu čili bol'?
- Što pre bih volela da ponovo pevam u Beogradu i da naše druženje bude sretno druženje.
Milorad Pavlović
