Izvor: Vostok.rs, 10.Dec.2016, 22:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Punjene tikvice za kralja
Gligorije Geršić rođen je 10. jula 1842. godine u Beloj Crkvi. Iako je porodica skromno živela, na stolu je uvek morala da bude pogača, umešena majčinim rukama, kao simbol borbe za život. Gligorije je tako naučio da kroz život može i mora da se probija samo sa svojih deset prstiju i glavom koju je veoma rano počeo da puni raznim znanjem i podacima.
Otvorenog duha i željan novih iskustava, kao devetnaestogodišnjak upisuje prava u Beču a studije potom nastavlja u Pešti. Među kolegama i profesorima ostao je upamćen kao jedan od najboljih akademaca u svojoj generaciji a, naočitog izgleda, nije mogao da ostane neprimećen ni kod bečkih i peštanskih dama. Ipak, mladi Giga, koji je na studijama u Pešti i dobio taj nadimak od svojih kolega, nije želeo previše da se prepušta čarima mondenskog života. Kako je sam govorio:
„Prvo da postanem neko i nešto pa tad mogu i da ludujem, ovako će samo reći da sam ’luda glava bez korena’.”
Osnivač Radikalne stranke
Gligorije Geršić ubrzo je postao „neko i nešto” jer je kao najmlađi diplomac Pravnog fakulteta u Pešti dobio nameštenje kao najmlađi profesor Velike škole u Beogradu, sa samo 24 godine. Visoko obrazovan, poznavalac nekoliko stranih jezika, istančanih manira i pametan u govoru, profesor je brzo postao omiljen među studentima od kojih je bio stariji svega nekoliko godina. Iako je na predavanjima i ispitima često umeo da zapodene i po koju šalu, bio je nesporan autoritet među akademcima. Bio je veliki govornik, vešt na rečima i nenadmašan u raspravama – protivniku nikad nije ostavljao ni gram šanse da ga pobije činjenicama.
Mada nije voleo politiku i političare, kao veliki pravni stručnjak ali i autoritet u društvu dogurao je i do mesta ministra pravde. Ipak, nijedan od tri mandata koje je dobijao nije uspevao da izgura do kraja jer bi uvek našao nekome da prkosi, od predsednika vlade do samog kralja. Vođen svojim uverenjima bio je jedan od osnivača Narodne radikalne stranke i učesnik čuvene Timočke bune 1883. godine koju su radikali u Zaječarskom okrugu podigli protiv kralja Milana Obrenovića.
Kao član Glavnog odbora Narodne radikalne stranke izveden je pred sud, ali je bio jedan od malobrojnih radikala koji su oslobođeni, zajedno sa Jovanom Đajom, Androm Nikolićem, Stevom Stevanovićem i Jovanom Simićem. Na sudu, tokom postupka, Giga Geršić nije mogao da ne bude kozer i da se šali i u tako teškim životnim prilikama kad je optužen za pokušaj ubistva suverena.
Naime, jedan od bardova srpskog novinarstva i takođe istaknuti član radikala Pera Todorović, bio je poznat po tome što je bojio svoje sede vlasi i kao takav bio jedan od retkih muškaraca u Srbiji tog vremena koji se na taj način borio protiv bele kose. Kako u zatvoru to nije mogao da čini, njegova prirodna seda kosa brzo je došla do izražaja. Videvi stranačkog saborca na sudu „belog ko ovcu”, Giga Geršić je zavapio:
„Aman, gospodo sudije, pa šta nam uradiste ako boga znate? Toliko ste nam strah uterali u kosti da je ovaj jadni čovek osedeo preko noći!”
Ispit za kafanskim stolom
Oslobođen i rehabilitovan, Gligorije Geršić brzo je kao vrhunski pravnik stekao poverenje kralja Milana i u tri navrata bio ministar pravde i kraljev lični savetnik. Milan je izuzetno uvažavao Gigine savete i poveravao mu čak i svoje najintimnije stvari, poput nedeća u braku s kraljicom Natalijom ili da se njegov jedinac i prestolonaslednik Aleksandar ne ponaša zrelo i u skladu s godinama. Često bi vreme provodili i u letnjikovcu Obrenovića u Smederevu.
Tu se Giga Geršić upoznao i sa svojim „sestrićem” Branislavom Nušićem, koji je sa robije zbog satirične pesme „Dva raba” pušten jer je upravniku zatvora napisao da je sestrić ministra pravde Gligorija Geršića. Oduševljen odvažnošću mladog književnika, koji će koju deceniju kasnije izrasti u najvećeg srpskog komediografa, Giga je Nušića odmah počeo da oslavljava kao „sestrića” a kralju Milanu predložio da, umesto vraćanja na robiju, uputi Nušića u diplomatsku službu i to na „vruć teren”, u Bitolj i Skoplje.
Koliko je kralj Milan uvažavao Gigu Geršića govori i podatak da je često znao da neke, istina manje važne državne obaveze, odloži zarad ručka kod svog ministra i savetnika. Kad god bi Geršićeva supruga spremila omiljeno jelo svog muža – punjene tikvice – znalo bi se da će se za trpezom, kao počasni gost, naći i njegovo kraljevsko veličanstvo kome su punjene tikvice takođe bile omiljeno jelo.
Giga je inače voleo kafanu iako nikad nije pio alkohol. Voleo je da vreme provodi za kariranim kafanskim stolom u kartanju, a protivnike nije birao, od kolega ministara do kalfi i brica. Osim karata porok mu je bilo i spavanje. Ujutru je voleo duže da se izležava a zbog toga je često trpela njegova univerzitetska karijera. Iako vrstan i omiljen profesor, često je kasnio na predavanja i ispite jer bi se uspavao.
Jednom prilikom profesor Geršić se zakartao u hotelu „Grand” i dočekao zoru. Negde oko osam ujutru jedan od igrača je ustao i izvinio se okupljenima, posebno profesoru Geršiću, što mora da napusti društvo. Tada je počeo sledeći dijalog između Geršića i njegovog dotadašnjeg partnera u kartama:
– Zbog čega napuštate igru, mladiću?
– Imam ispit u devet.
– Kod koga, mladiću? – ostao je uporan Geršić.
– Kod Vas, profesore!
Posle smeha okupljenih Geršić je svom studentu zabranio da napusti kafanu i na licu mesta ga ispitao, postavljajući mu vrlo nezgodna i teška pitanja. Kako je student blistao od znanja, profesor mu je za kafanskim stolom u indeks upisao najvišu ocenu a potom su nastavili da se kartaju.
Opasna promaja
Moglo bi se reći da se Giga Geršić u životu malo čega plašio, čak ni kralja Milana. Ipak, jedne stvari panično se pribojavao. Bila je to promaja. U profesorskom kabinetu, u amfietatru ili u kafani, gde god se nalazio, makar napolju bilo i žarko leto, prozori su uvek morali da budu zatvoreni. Uvek je uz njega bila lepeza kojom se hladio.
Kada ga je jednom poslužitelj na fakultetu zamolio da ipak otvori prozore u slušaonici jer će se svi pogušiti a napolju je vrućina, Geršić mu je odgovorio:
– Tebi je, moj prijatelju, lako. Ako tebe ubije promaja, lako će naći novog poslužitelja, a šta ako ja zakovrnem, kud će naći drugog profesora ovako blesavog i ludog da studentima daje dobre ocene i kad to ne zaslužuju”?
Plašeći se promaje i vetra, Giga Geršić leti nikada nije odlazio na more ili u banju. Tako se desilo da je leta 1906. godine bio jedini član Akademije nauka koji je ostao u Beogradu pa je dobio tužnu dužnost ali i čast da održi govor kolegi i velikom piscu Stevanu Sremcu. Iako je samo sat vremena pre sahrane saznao da će držati nekrolog čuvenom književniku, Geršićev govor duboko je dirnuo sve prisutne.
Veliki profesor, kozer, političar i hedonista, Gligorije Giga Geršić umro je u Beogradu 1918, u 76. godini, dočekavši da vidi svoj grad i otadžbinu oslobođenu posle Velikog rata. Sahrani je prisustvovao gotovo ceo tadašnji Beograd, a u kovčeg su mu, po njegovoj želji, spustili kutiju cigareta, špil karata i lepezu, „da mu se nađu na onome svetu”.
Uspomenu na ovog neponovljivog čoveka danas čuva jedna mala ulica na Zvezdari u blizini Gradske bolnice.
Autor: Srećko Milovanović
Ilustrator: Milan Ristić
Zabavnik
