Izvor: Politika, 21.Nov.2015, 10:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Psihologija straha od izbeglica
Jedan događaj koji preplavi medije može preko noći da promeni mišljenje ljudi o drugim nacijama i verama i da im kreira jake predrasude. Usled promene tog mišljenja dešavaju se drugi događaji koji još više učvršćuju ove predrasude, i tako lavinskim efektom nastaje strah od određene grupe ljudi.
Ovaj efekat najbolje smo mogli da osetimo na ličnom primeru, za vreme ratova devedesetih. Sada, kada je prošlo dovoljno vremena, možemo hladne glave da shvatimo ovaj proces kreiranja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << predrasuda u našim mozgovima.
Nakon nedavnih terorističkih napada u Parizu, počeo je da se dešava isti ovaj efekat promene stava prema izbeglicama iz Sirije. Mediji su preplavljeni informacijama, svaki tekst je drugačiji i svaki autor ima svoju teoriju o Islamskoj državi. Prosečan čovek se davi u moru konfuznih informacija: da li Amerika finansira ID i zašto, šta tu iza kulisa radi Rusija, gde je tu Francuska, koje sve struje postoje unutar Sirije? U tom opštem haosu protivrečnih informacija, izdvaja se jedna vrlo jednostavna ideja, koju nažalost svi razumeju: teroristi ulaze u Evropu kamuflirani kao izbeglice.
Ova informacija je preko noći promenila stav ljudi o izbeglicama iz Sirije. Do sada je u društvu vladala relativno univerzalna blagonaklonost prema njima. Čitali smo priče o finim i obrazovanim ljudima, inženjerima, lekarima koje je rat naterao da dođu ovde sa svojim porodicama. Nakon napada bilo je dovoljno da nekoliko autora iznese stav da teroristi zapravo ulaze zajedno sa izbeglicama, i ova toksična ideja se vrlo brzo primila u narodu. Iako je dokazano da su napadači iz Pariza bili zapravo državljani Francuske, ova ideja ne jenjava.
Sav napor da se izbeglice iz Sirije predstave kao normalna ljudska bića pada u vodu posle terorističkih napada. Pojavljuje se granica između „nas" i „njih". Do juče smo šetali kroz park kod autobuske stanice u Beogradu i posmatrali crnomanjastog čoveka uz misli: „Jadan čovek, do juče je imao normalan život i posao, sada je ovde i pokušava da prehrani porodicu." Sada, ugledamo to isto lice i pomislimo: „Šta ako je on zapravo vojnik koji sedi ovde i čeka trenutak, naređenje iz centrale da se opaše eksplozivom i uđe u prepun tržni centar?"
Psiholozi su na osnovu niza testova i eksperimenata utvrdili da je ovaj strah prenaglašen. U jednom od testova Džej van Bavel i Dženi Šijau sa Univerziteta u Njujorku zamolili su ispitanike da procene kolika je razdaljina između Njujorka i Meksika. Ispitanici koji su imali veliki strah od meksičkih imigranata procenili su ovu razdaljinu višestruko bližom od realne.
Druga istraživanja su pokazala da je nesigurnost jedan od ključnih uzroka za formiranje netolerantnog stava prema izbeglicama. Ingrid Has, politički psiholog sa Univerziteta Nebraska Linkoln, dokazala je ovo kroz niz eksperimenata. Kada su vesti haotične i prepune nepotpunih informacija i špekulacija, priče tipa „teroristi ulaze zajedno sa izbeglicama" primaju se u narodu brzinom svetlosti.
Još jedan uzrok širenja ovog straha dolazi iz samih medija. U humanitarnim organizacijama odavno je poznat medijski fenomen pod nazivom „efekat prepoznatljive žrtve". Izabere se jedno unesrećeno dete i njegova priča i fotografija prezentuju se kao metafora celokupnog stradanja. Ovo jedno dete ljude emotivno pogodi mnogo više nego nekakva informacija o „hiljadu dece koja su stradala". Hiljadu dece je mnogo više od jednog deteta, ali za mozak to je broj koji se sastoji od jedne jedinice i tri nule, i matematika nikada nije bila toliko efikasna u izazivanju emocija.
Sada mediji na ovaj način prave kontraefekat objavljivanjem fotografija terorista. Mi gledamo u ta lica terorista između dva pasusa teksta, gledamo ih u oči, fokusiramo se na njihov ludački pogled i zamišljamo kako ulaze u koncertnu salu prepunu ljudi i počinju da pucaju. Ova slika nam se jako urezuje u mozak. Sa druge strane, imamo informacije o stotinama hiljada izbeglica, koji su samo nekakvi brojevi, i to nam ne aktivira emocije. Krajnji efekat svega ovoga jeste strah od izbeglica. Kada ih ugledamo na ulici, vidimo slična lica i slične fizionomije, mozak se nesvesno seti fotografija iz novina i – nastaje strah.
Zbog svega ovoga veoma je važno da mediji objavljuju i fotografije sa suprotnim primerima. Na internetu je veoma korisna kampanja pod nazivom „Not in my name" (ne u moje ime), gde se muslimani i Arapi iz raznih delova sveta fotografišu držeći u rukama taj natpis kako bi promenili sliku koja se nameće iz medija. Ovakve slike su neuporedivo efikasnije od brojeva i racionalnih objašnjenja o izbeglicama. Strah je jedna emocionalna reakcija i zato je emocionalni pristup u eliminaciji straha mnogo efikasniji od racionalnog.
Fakultet za medije i komunikacije
