Izvor: Politika, 21.Nov.2015, 10:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Psihijatrijske bolnice kao socijalni azili
Direktori velikih psihijatrijskih ustanova u Srbiji procenjuju da 30 do 40 odsto njihovih pacijenata uopšte nema medicinskih indikacija, odnosno da nema razloga za njihovo zadržavanje. Drugim rečima, oni se nalaze u dovoljno dobrom stanju da mogu da funkcionišu u zajednici. Ali, oni jednostavno nemaju gde – porodice ih neće, nemaju ni stan ni posao, a neki od njih ni osnovna lična dokumenta, upozorava profesor dr Vladimir Jović, psihijatar i psihoanalitičar.
Govoreći na skupu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Život u zajednici – osnovno ljudsko pravo”, koji su organizovali Međunarodna mreža pomoći, Ministarstvo zdravlja Srbije i Kancelarija zaštitnika građana, dr Jović je istakao da u ovom momentu ima oko 3.000 kreveta u psihijatrijskim bolnicama i još oko 2.000 u ustanovama socijalne zaštite koje služe za smeštaj osoba sa mentalnim poremećajima.
„Iako dehospitalizacija predstavlja lajtmotiv savremene psihijatrijske doktrine, ona je u praksi teško ostvariva, jer pacijenti u bolnicama borave deceniju-dve, a rodbina je „zaboravila” na njihovo postojanje. Psihijatrijske bolesti podrazumevaju velike promene u ličnosti osobe sa kojima porodica često ne može da izađe sama na kraj i zato su nam potrebne službe za zaštitu mentalnog zdravlja. Bez toga nema prave reforme zdravstvenog sistema. Nažalost, postoji velika diskriminacija psihijatrijskih pacijenata, jer se ljudi plaše mentalnih bolesnika. Statistika, međutim, ne potkrepljuje ovu vrstu bojazni – ubistva najčešće čine osobe koje nemaju dijagnozu psihoze. Ili, kako to metaforično kaže Stefan Pribe, profesor socijalne psihijatrije na Univerzitetu u Londonu, veća je šansa da vas ubije bračni partner nego ludi komšija”, ističe dr Vladimir Jović u razgovoru za „Politiku“.
Dr Đorđe Alempijević, profesor sudske medicine i član Nacionalnog preventivnog mehanizma pri Kancelariji zaštitnika građana, zadužen za preventivne posete institucijama u kojima su osobe lišene slobode, procenjuje da je na tzv. forenzičkim odeljenjima psihijatrijskih bolnica u svakom momentu između 500 i 600 osoba koje su tu smeštene po odluci suda.
„Uglavnom sam obilazio forenzička odeljenja gde su smeštene osobe za koje je ustanovljeno da su počinila krivična dela u stanju neuračunljivosti i kojima je sud izrekao meru obaveznog čuvanja i lečenja u psihijatrijskoj bolnici. Takvi pacijenti su u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu, odnosno u posebnim odeljenjima u specijalnim psihijatrijskim bolnicama u Nišu, Vršcu i Novom Kneževcu. Oni ne mogu da budu pušteni bez odluke sudije, a mi smo zapazili da jedan broj tih pacijenata ostaje u ovim bolnicama više od pet ili deset godina. Među njima su osobe koje su počinile ili pokušale ubistvo, koje su nanele teške telesne povrede ili izazvale opštu opasnost – navodi Alempijević.
Kako ističe, njihov izlazak iz zatvora nije samo pitanje u kakvom su zdravstvenom stanju, već zavisi i od procene sudije da li će ta osoba ponoviti delo i da li ima socijalni prihvat, što se često ispostavi problematičnim, jer je porodica najčešće prekinula veze sa njima. Većina njih u međuvremenu prestaje da bude radno sposobna i nema mogućnost da se zaposli, a pošto su odbačeni od bližnjih, osuđeni su na socijalnu izolaciju.
– Oni su smešteni u bolnicu iz medicinskih razloga i moraju biti pušteni onog dana kada kazna istekne. Međutim, sudije često procene da oni nemaju gde i zbog toga oni ostaju u zatvorskoj bolnici. Lekari smatraju da bi najmanje četvrtina njih mogla da bude izvan institucije. Ako se ima na umu da jedan pacijent državu košta oko 800 dinara dnevno, jasno je koliko se iz republičkog budžeta izdvaja za njihov boravak u bolnici – zaključuje dr Đorđe Alempijević.
Katarina Đorđević
.jpg)
