Izvor: Blic, 01.Avg.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prvi put kao glumac bio sam u rebusu
Prvi put kao glumac bio sam u rebusu
Vojin Ćetković je glumac za koga se već izvesno vreme može reći 'da se zavrteo'. Sada pogotovo, jer je stalno na nekim snimanjima. Radi punom parom. A i pojavio se tamo gde, u ova vremena, stižu samo najpopularniji. U reklami!
I tako, kud god da pođete kroz grad, diskretno vam se smeši sa bilborda šarmantni lik Vojina Ćetkovića koji drži u ruci karticu 'Jubanke' i poručuje (ne)sretnom stanovništvu kako im se valja naučiti >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kulturi plaćanja. Pa dobro, štošta (ni)smo naučili, pa ćemo nekako savladati i to. Valjda.
'Zalepio sam se za to zbog, pored finansijskog momenta, činjenice što je to jedina banka, koliko je meni poznato, koja hoće da ulaže u kulturu. Oni su, na primer, radili sa 'Gudačima svetog Đorđa', a hoće da ulažu i u pozorište. Bio sam više nego prijatno iznenađen kada sam shvatio da, sem onoga što sam radio za televiziju, znaju sve o mom radu, čak i gotovo sve moje pozorišne uloge', rekao je Vojin Ćetković u razgovoru za 'Blic', dodavši kako je veoma zadovoljan tim bilbordima. Kakav je to osećaj videti sam sebe na bilbordu?
- Uopšte nemam frku da vidim sebe u gradu. Sada sam već toliko navikao da tačno znam gde je koji i kad mi negde skinu bilbord, pomislim: 'Au, šta je sad?' Zezam se, naravno. Šalu na stranu, nisam, za sada, čuo nijedan negativan komentar. Sem toga, kada pogledam ko danas radi reklame, mogu samo reći da mi je velika čast što sam se našao u takvom društvu.
Posredno ste dotakli jedno, danas i ovde vrlo bolno pitanje o odnosu tržišta i kulture?
- Na kulturi se, naravno, ne može nešto specijalno zarađivati. Ukoliko je samo zarada cilj, onda je, čini mi se, unosnije prodavati pljeskavice na buvljaku. Ali! Ako nam je nešto potrebno, onda je to - kultura. Zašto mislite da nam je baš kultura tako preko potrebna?
- Da bi se održali kao ljudi, kao nacija, kao kreativna bića... Mislim da se ne bismo razlikovali od životinja kad bi se sve svelo na logiku: u se, na se i poda se. Sem toga, recite mi, šta može odavde ići u svet? Sport i kultura, naravno. Objašnjavali su mi u banci da se takve kampanje uglavnom vezane za sport i sportiste, jer je to prosto masovni fenomen. Kako onda objašnjavate to što kultura ima toliko problema sa novcem?
- Zato što je na zadnjem mestu i zato što se ne uviđa njen pravi značaj. Mada, s druge strane, imam razumevanja za takav pristup jer prvo treba preživeti. Doduše, u poslednje vreme snimaju se filmovi, serije, rade se velike predstave i razne druge stvari u oblasti kulture. Kad već pominjemo velike predstave, čuo sam razna gledišta o tom 'Hazarskom rečniku', po sistemu kako to, zašto, šta će nam to..? Pa, kako šta će nam? Naravno, da nam treba. Takve produkcije nije bilo deset, dvanaest godina. No, da zaključimo, nešto se ipak pomera i kreće nabolje. Teško je sada naći slobodnog glumca. Ja sam odjednom dobio pet ponuda za posao, što mi se nikad nije desilo. S obzirom da se sve radi u približno isto vreme, morao sam da se odlučim i stvarno sam po prvi put bio u rebusu. Nema posla, nema posla i odjednom stiže pet ponuda i nema odlaganja i mora da se izabere... Po kom kriterijumu ste birali uloge koje ćete prihvatiti?
- Samo na osnovu instikta. Ne vredi drugačije. Ubio sam se mozgajući i razmišljajući i na kraju sam odluku doneo instiktivno...pa, šta bude. Toliko sam želeo da snimam, a sada me pomalo umor savladao. Međutim, znam ja sebe, čim se sve završi, poželeću da radim nešto novo. Radili ste za pozorište, televiziju, film. Kakve su razlike? Šta vam je bliže?
- Kada si glumac, onda si glumac. Mislim da su potrebna sva tri medija da bi čovek zaokružio svoje umetničko biće. Razlikuje se u meri izraza, jednostavno treba pronaći (svoju) meru. A pošto je bilo mnogo pozorišta, bar kod mene, u poslednje vreme onda mi je bilo potrebno da snimam. Pokušavam da uskladim i pozorište i televiziju i film. Da li vam to polazi za rukom?
- Gledam i slušam neke ljude koji hoće u inostranstvo, hoće u Ameriku, hoće u Holivud... Lično, ovde imam sve što mi je potrebno. Radim u sva tri medija. I ne verujem da bih na nekom drugom mestu bolje živeo, a naročito ne mislim da bih igde bio srećniji. Ne u smislu one logike: bolje prvi u selu nego u drugi u gradu. Ne, naprotiv. Jednostavno, ispunjen sam. Kako ocenjujete društvene prilike koje su, eventualno, zaslužne za vaš standard?
- Nemam pojma šta se događa. Ponešto pročitam u novinama, ali radim svoj posao i ne opterećujem se politikom. Mislite li da, polako ali sigurno, dolazi vreme kada će se ljudi sve više distancirati od politike?
- Ako se ljudima omogući dobar posao, da mogu lepo da rade, da budu ispunjeni, da zarade i da žive nomalno, onda nema potrebe da se ljudi svađaju oko politike, da gutaju TV duele, razne komentare. Onda će, po logici stvari, samo malobrojni ostati u tim vodama. Svojevremeno, nakon završene treće godine Akademije, rekli ste kako ste svoje studije drugačije zamišljali. A danas?
- Rekao sam to tada, a mogao bih to da kažem i danas. Retko kada stvari izgledaju onako kako ih zamišljamo. Eto, toliko sam hteo i želeo da snimam, a sada mi to sve nekako drugačije izgleda. Ima ona izreka da čovek treba da vodi računa o tome šta želi jer mogu mu se želje i ostvariti. Dakle, nije onako kako sam zamišljao, ali zaista se ne žalim. Naprotiv. Tatjana Nježić
