Izvor: Politika, 26.Mar.2010, 23:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Protiv svakog telesnog kažnjavanja
Nemamo, nažalost, dostupne i objedinjene zvanične podatke, po polu i uzrastu, o registrovanim slučajevima krivičnog dela nasilja u porodici u kojima se maloletne osobe pojavljuju kao oštećene. Ali neka istraživanja pokazuju da se 80 odsto nasilja nad decom u Srbiji dešava upravo u porodici. Učinioci ovog oblika nasilja su osobe u koje deca imaju najveće poverenje. Možemo, takođe, konstatovati da se deca u porodici mogu pojaviti kao direktne žrtve nasilja, ali i kao indirektne, kada su >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prinuđena da mu prisustvuju.
Fizičko i psihičko nasilje su dva najzastupljenija oblika nasilja nad decom u porodici. Fizičko nasilje nad decom najčešće počinje od onih lakših oblika, ali često se transformiše u izuzetno teške i drastične oblike zlostavljanja i povređivanja. Kada za to postoje materijalni dokazi i kad se takvi slučajevi prijave na vreme lako ih je dokumentovati. Ako, pak, toga nema onda se izjava deteta pojavljuje samo kao iskaz koji stoji nasuprot iskazu roditelja. Međutim, u smislu dokazivanja, najveći problem predstavlja emocionalno (psihičko) zlostavljanje. Reč je o ucenama, pretnjama, zabranama, pa i drastičnim oblicima zanemarivanja dece, kada se ne vodi računa o njihovoj ishrani, obrazovanju i drugim osnovnim potrebama.
Kad se to iskombinuje s raznim perfidnim oblicima maltretiranja i pretnji koje se dešavaju između četiri zida onda posledice takvog nasilja za dete i njegovo psihičko zdravlje mogu da budu izuzetno teške. Jer, kao što kažu psiholozi – ako imamo u vidu to da je ,,dete otac čoveka”, onda ne treba da nas čudi ako se takva deca, ponavljajući modele ponašanja koje su doživeli, kasnije pojavljuju kao učinioci nasilja, ili pak kao ona koja nastavljaju da trpe nasilje u svojoj sekundarnoj porodici.
Nije redak slučaj i da roditelji zloupotrebljavaju svoju decu, što se naročito zapaža prilikom brakorazvodnih parnica kad supružnici ne mogu da se dogovore o zajedničkom starateljstvu i kad je naše pravosuđe primorano da donese takvu odluku, vršeći pritisak na njih da se izjasne ,,koga vole više”, odnosno ,,koga manje”, što je za decu često nepojmljivo, jer naravno da dete voli i jednog i drugog roditelja. Deca se tako stavljaju u veoma nelagodnu situaciju, jer možemo zamisliti kako roditelj reaguje kad mu za to ovlašćeni profesionalac saopštava da se dete ,,odlučilo za onog drugog roditelja”. Naravno da dete određenog uzrasta ima pravo da izrazi svoje mišljenje i u vezi sa ovim pitanjem, ali ono se za to mora pripremiti i mora mu se dati puna informacija šta se od njega u stvari očekuje.
Zlostavljanje dece u porodičnom krugu je sankcionisano krivičnim i porodičnim zakonodavstvom. Ali ono što nažalost nije definisano je izričita zakonska zabrana telesnog kažnjavanja, kao načina disciplinovanja, odnosno vaspitavanja. Time neću da kažem da decu ne treba uopšte ,,disciplinovati” jer moraju da postoje granice u onome što je dozvoljeno. Ali kao što šamaranje među odraslima nije dozvoljeno, tako apsolutno nije dozvoljeno i kada roditelj šamara dete. Porodični zakon u takvim slučajevima trebalo bi da deluje preventivno, ali i korektivno – u smislu uspostavljanja mehanizma nadzora nad porodicom koja na taj način vaspitava decu. Za nadzor nad vršenjem roditeljskog prava kod nas je zadužen centar za socijalni rad i u tom smislu postoji sistem socijalne i porodičnopravne zaštite. Neki, nasuprot ovome, smatraju da bi proces vaspitavanja bio otežan ako roditelji ne bi smeli ni da ,,ćušnu” svoje dete. Kažu, bili bi potpuno razoružani. Međutim, mislim da su roditelji razoružani samim tim ako ne mogu ništa drugo da učine nego da primene silu. A verujem da postoji mnogo šta drugo osim batine. Kad bismo mi odrasli shvatili da bi trebalo da se ponašamo na drugačiji način onda bi i poruka koju šaljemo deci bila drugačija.
Biću ovde potpuno otvorena i reći da smatram da svaki oblik telesnog kažnjavanja deteta treba izričito zabraniti. S tim što ne spadam u one koji se zalažu za to da roditelji treba da idu u zatvor zbog toga što primenjuju takve modele kažnjavanja. Mišljenja sam da bi tu zabranu trebalo izričito uneti u Porodični zakon, jer to je i naša međunarodna obaveza. To je i jedan od ciljeva koji je postavljen Nacionalnom strategijom za prevenciju i zaštitu dece od nasilja koju je vlada usvojila decembra 2008. godine i koji je operacionalizovan i Akcionim planom za primenu ove strategije koji je vlada usvojila 11. marta 2010. godine.
Naučni saradnik Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, predsednica Centra za prava deteta
Ivana Stevanović
[objavljeno: 27/03/2010]
