Izvor: Blic, 19.Dec.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Propadanje na sto načina
Propadanje na sto načina
Posle deset godina pauze, pisac Srđan Valjarević objavio je novi roman, 'Dnevnik druge zime', u izdanju 'Samizdata B92'. 'U formalnom smislu ovo jeste dnevnik, događaji se, naime, prate kroz formu dnevničkih beleški dok u sadržinskom roman ima razvijenu priču. U osnovi reč je o potrebi da kroz tekst pojednostavim život', kaže Srđan Valjarević.
'Cilj je', kaže on dalje, 'da tekst bude prost, jednostavan tako da se njegovim čitanjem >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << stekne utisak da je i život prost i jednostavan. Najbolji način da se to postigne jeste dnevnička forma budući da je kroz klasičnu formu romana, kroz dramu, to teško realizovati. Drugo, najbolji način da se realizuje ideja o jednostavnosti života jeste kroz iznošenje svakodnevice, kao nečega što dobro poznajem i o čemu mogu sa sigurnošću nešto da tvrdim. U osnovi, ovde je reč o jednostavnom tekstu koji se odnosi na komplikovan život.' U kojoj meri je vaša priča o čoveku koji pokušava da prohoda autobiografska?
- Ovaj tekst prati sudbinu jednog čoveka koji je bio ozbiljno bolestan i koji nakon lečenja 1. decembra staje na noge, a 31. marta uspeva i da prohoda. Znači, reč je o komplikovanoj, mučnoj priči, koja se poklapa sa onim što se meni lično dešavalo. Taj put glavnog junaka od bolesničke postelje do šetnje, od preseljenja iz Ustaničke ulice u Ulicu Zdravka Čelara, sve je to pisano prema istinitim događajima. Međutim, u romanu nije reč ne o meni lično nego o literarnom junaku, o radnji sa mnogo detalja, sa pričom o životu, nešto kao čehovljevska dramaturgija života. Nekada angažovani Srđan Valjarević sada se bavi nekim drugim, više ličnim problemom?
- Može se to tumačiti i drugačije: to je izbacivanje lične priče u javnost. Ja drugu priču nemam osim ove koju sam napisao. Ona je slučajno vezana za tu zimu, za ovaj grad i to je ta priča koju sam imao tokom prošle zime. Ona sadrži dosta poezije, dosta muzike, dosta knjiga koje sam čitao, to je bio moj život. Nekada je moj život bio nešto drugo.
Vaši popularni junaci Gojko i Dobrila su nestali, šta bi oni radili danas?
- Oni su nestali iz mog života otprilike u vreme kada sam prestao da pišem. Oni su nestali, i ko zna gde su sada. To je kao i u životu, ljudi dolaze i odlaze. Ako bi sada trebalo da kažem kako bi im bilo danas, to nije teško, mi smo ovde svi upropašćeni zauvek i tu nema iznenađenja. Ne moraju junaci više da se zovu Gojko i Dobrila, oni su iz priče koju sam završio otišli za sva vremena. Mada se pitam šta bi radili ovde. Niste skloni veselom pogledu na svet?
- Zašto bih bio. Svet jednostavno propada i samo je pitanje načina kako ću to sada da obrazlažem, da brbljam o tome na koji način svet propada. Jedino se, sve to, u poslednje vreme strašno ubrzalo srazmerno razvoju tehnike. Priča kako uprkos svemu svet ipak postoji nekih par hiljada godina, to je privid. Šta se to promenilo nabolje u našim životima u poslednje vreme? Jedino to što smo prošli put imali ispred sebe diktafon sa kasetom a sada beležimo razgovor na MP3 rekorderu. Samo se to promenilo, ti i ja pričamo iste priče, a da li nam je bolje - nije. U ovih deset godina jedino se promenila ta spravica kojom beležimo razgovor, ništa drugo. To je globalni pogled na svet. A Srbija?
- Ja se u ovoj zemlji ne osećam dobro godinama, ali sam sada apsolutno apolitičan. Više ne verujem nijednoj stranci, niti mislim da će se nešto promeniti ako za deset ili pedeset godina uđemo u Evropu. Pre tri dana sam čekao u redu za vizu u nemačkoj ambasadi i jasno mi je da će čekanja u nekom redu biti i kada uđemo u Evropsku zajednicu. Čak i kada budemo normalno putovali po toj zajednici, ništa se bitno u Srbiji neće promeniti - u to sam siguran. Na kraju krajeva, ništa se bitno u svetu, u Evropi nije promenilo time što postoji evropska zajednica. Mnogi kažu da je stajanje u redu za vizu ponižavajuće?
- Pa naravno da je ponižavajuće, kao da ja to ne znam - ali ako hoćeš da putuješ, to je cena. Progutaš to govance od osam sati čekanja i dobro. Uostalom, to govance sam ja pojeo odavno i ovo mi sada dođe kao desert. Mora se putovati. Mislim, ne mora, ali je dobro da se putuje, meni to treba. Željko Jovanović
