Izvor: Blic, 23.Jun.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Promene neće same pasti s neba
Promene neće same pasti s neba
Već sam preduzeo korake da snimim ukupnu situaciju u kući, a potom ću sastaviti uži tim koji će zajedno sa mnom raditi na reanimaciji i modernizaciji Narodne biblioteke, ka usvajanju i savremenih informacionih standarda, obnovi komunikacije i stručne saradnje sa inostranstvom. Za sada mogu da kažem da sam zatekao korektno finansijsko stanje, - rekao je novi upravnik Narodne Biblioteke Srbije Sreten Ugričić, pisac.
Govoreći o >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << odluci da se prihvati ove džnosti, Ugričić slikovito kaže da svaka prava ljubav počinje izdajom svega u šta ste do tad verovali. Politička promena iz jeseni prošle godine mora dobiti adekvatnu socijalnu supstancu. Institucionalna obnova je način da se to postigne, ali i lično angažovanje svakog ponaosob, kao pojedinca, kao građanina, kao profesionalca u svom domenu. Promene neće pasti s neba, promena će biti samo ono što sami uradimo.
Na pitanje u vezi sa svojim prethodnim radom u Fondu za otvoreno društvo na projektu Bibliofilije Ugričić navodi da je to zapravo jedan od programa koje je dizajnirao i na kojima je radio kao koordinator za izdavaštvo, biblitekarstvo, časopise i sl.
'Taj program je imao za cilj podršku domaćim izdavačima, a istovremeno je bio određena vrsta korekcije za grozne propuste koji su se dešavali u oblasti otkupa knjiga za biblioteke u vreme predhodnog režima kada je država otkupljivala, pre svega, knjige 'Verzal pressa' i 'Prosvete', odnosno, dela Željka Simića i Mirjane Marković, bez obzira da li je to nekome trebalo. Mi smo kroz 'Bibliofiliju” bibliotekama nudili naslove nezavisnih izdavača, naročito izdanja prevoda savremenih dela iz oblasti društvenih nauka, uz mogućnost da izaberu knjige sa ponuđenog spiska u visini određenog iznosa shodno svojim potrebama i interesovanjima.
Kako su ih biblioteke birale?
- Kada sam pre četiri godine na jednom bibliotečkom skupu ponudio tu opciju ljudi su, moram da kažem, bili pomalo zbunjeni i uplašeni. Samo petnaestak biblioteka je, uprkos posnim godinama i očajnom stanju u knjižnim fondovima, htelo da sarađuje sa nama, odnosno da knjige dobija besplatno. Kasnije kada su uvideli da to nije strašno i da ne boli taj broj se popeo na sedamdesetak. U okviru svog rada u Soros fondaciji boravili ste u Budimpešti gde ste se usavršavali godinu dana u Centru za razvoj izdavaštva za region jugo-istočne Evrope. Koji je najkarakterističniji zaključak ili podatak do koga ste došli?
- To je program koji pomaže i koordinira razvoj sektora knjige u saradnji sa nacionalnim fondacijama a vode ga vrhunski stručnjaci sa Zapada i iz regiona. Što se globalne slike_arhiva tiče zaista je teško govoriti o nekoj dominantnoj karakteristici. Jer, s jedne strane imate Sloveniju, recimo, sa potpuno umreženim i automatizovanim bibliotečkim sistemom, što znači da iz jedne osnovne škole, na primer, možete ući u mrežu i dobiti informaciju o bilo kojoj publikaciji iz bilo kojeg fundusa u zemlji. Ka takvoj postavci stvari treba i mi da težimo. A sa druge strane imate jednu Albaniju, koja je haotična u svim sferama pa i u toj. Albanija je dobar primer i za nas i za još neke zemlje ometetene i zakasnele tranzicije. U kom smislu?
- Jer i kod njih, kao i kad nas, usled opšte društvene krize izgubila se kulturna legitimacija društva. Posle opšte erozije vrednosti mi moramo da dokažemo da je kultura sposobna da legitimiše društvo, da ga usmeri. Vreme je za to vrlo pogodno, jer tranzicija znači prelazak iz jednog sistema vrednosti u drugi. Kada društvo bude shvatilo da je kultura ta koja mu obezbeđuje te neophodne vrednosne koordinate i tako ga legitimiše, da nije samo potrošač budžeta, stvari će početi da dolaze na svoje mesto. Ako se to ne desi onda ćemo stagnirati. Šta je sa drugim zemljama koje su duže vremena u tranziciji. Da li sje kod njih desilo?
- Kod nekih jeste kod drugih nije. Recimo, u Sloveniji se desilo. U Rumuniji i Bugarskoj, na primer nije. I to se ogleda u svemu, od životnog standarada do prihvaćenosti u svetskoj zajednici. Jednostavno, ne može princip iluzije i mita, ma kakav da je, da zameniti princip realnosti. Kad već pominjemo albansku situaciju, vi ste u Prištini gde su većinski živalj Albanci predavali na Filozofskom fakultetu, i radili u telima koja su komunicirala sa obe strane. Koji je vaš osnovni utisak o tom konfliktu?
- Proveo sam tamo pet vrlo uzbudljivih godina. Bio sam u situaciji da komuniciram sa intelektualnom elitom, da ih tako nazovem, i jedne i druge strane. I uvek sam imao taj utisak kao da sam u bioskopu, samo što su se menjali žanrovi filmova koje sam gledao u toku dana. Nekada su to bili politički trileri, nekad melodrame, nekada farse... Moj osnovni utisak bio je – tragičnost, upravo zato što nije postojalo rešenje, ni kompromisno, koje makar približno može da zadovolji dve strane. U našem slučaju bila je to prosto situacija 'mekog” aparthejda, ali kao što vidimo u Makedoniji Albanci imaju svoje predstavnike u vladi, pa je rezultat je isti. Ipak, sada se u toj stvari, po mom sudu, nazire jedno rešenje koje bi se moglo nazvati utopističkim, ali bolje i takvo, nego nikakvo. A to je?
- Raditi na integraciji čitavog regiona u Evropu – političko, ekonomsko, ali i mentalno, kulturno. Znate, ako je pre 40 godina bila utopija da jedna Francuska i jedna Nemačka budu u okviru iste unije, danas je to realnost, možda možemo očekivati da će i ovo na duži rok biti naša istorijska realnost. Smrtno zaraženi smislom
Vaša zbirka priča polazi od onoga 'na početku beše reč'. Do sada bili 'zarobljenici reči' hoće li nas ubuduće okivati slika?
- Mi smo bića koju su smrtno zaražena virusom smisla. Do sada se ta osobenost vrste najbolje izražavala rečima, u jeziku. Razvoj drugih kulturnih modela kome smo svedoci sa bumom digitalnih i vizuelnih medija ne znači zamiranje jezičko-diskurzivnog, nego komplementarno obogaćivanje izražajnih i saznajnih mogućnosti. Tatjana Njezić
