Izvor: Politika, 15.Apr.2010, 00:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prolećno spremanje
Sve u svemu, nije još vreme da moju fasciklu s natpisom „Pomirenje“ ponudim večno gladnoj seckalici
Dolazi proleće i vreme je za razne vrste čišćenja: treba, pre svega, srediti stan, zatim treba izbaciti iz sebe razne gadosti koje su se nataložile tokom zimskog perioda, potom treba očistiti dušu, a onda, čio i obnovljen, posvetiti se sređivanju dvorišta i garaže.
Najlakše je sa stanom, tu je usisivač pravi car i, uz pomoć krpa za prašinu, brzo obnavlja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << red i omogućava povratak svake stvari na svoje mesto.
Malo teže ide s dušom. Duša se često pravi nevešta i tvrdi da ništa ne zna. Zna duša sve, ne dajte da vas zavarava. Naravno, najbolja stvar za čišćenje duše je meditacija, pogotovo ako se uvede kao svakodnevna praksa.
Pogrešno je verovanje da meditacija mora da bude religijskog karaktera. U meditaciji je bitna usredsređenost, zatim tehnika disanja, pa jačanje kičmenog stuba, a sadržaj je ipak u drugom planu. Uostalom, glavni cilj meditacije je oslobađanje od bilo kakvog prianjanja, a njen dodatni proizvod je uvid u ispraznost reči, dakle, stvari koje uopšte ne odgovaraju organizovanim religijama koje se sve sastoje od vere u reč, kao i od prianjanja uz božji skut.
Nakon toga, može se izaći iz kuće i posvetiti se grabuljanju, kopanju i čupanju, seckanju i obrezivanju, đubrenju i sađenju. Treba sprati naslage ulja i prašine sa poda garaže, a ne sme se zaboraviti suvo lišće u oluku, trulo i smrdljivo.
Sve to pominjem da bih rekao da proces čišćenja podrazumeva i sličan rad sa mojim tekstovima, kako sa onima koji su već objavljeni, tako i sa onima koji se još nalaze u fajlovima na mom kompjuteru. Svakog proleća detaljno ispitujem unutrašnjost raznih mojih ladica, fascikli i kutija, i donosim odluku šta ostaje (možda samo do narednog proleća, to se nikad ne zna!), a šta ide u kese sa papirima za recikliranje. S obzirom na to da ovde vlada opšti strah od mogućnosti da vam ukradu neku ličnu informaciju, sve što je na papiru prvo stavljam u mašinu za seckanje koja to pretvara u gomilu zamršenih traka.
I dok mašina zuji i secka, nailazim na fasciklu na kojoj piše „Pomirenje“. U prvi mah ne znam na šta se taj naslov odnosi, ali kada otvorim fasciklu i počnem da listam papire koji se u njoj nalaze, prisetim se konferencije o pomirenju koja je pre deset godina održana na ovdašnjem univerzitetu. Tada sam bio pozvan da govorim o sukobima na području bivše Jugoslavije i o mogućnostima pomirenja. Kao na mnogim sličnim akademskim konferencijama koje su tih godina održavane širom sveta, najveći deo vremena utrošio sam na pokušaj da učesnicima objasnim ko se sve, i zašto, borio u poslednjem ratu. To je bilo neophodno, iako ne znam da li je doista bilo uspešno jer bi ubrzo, suočeni sa obiljem istorijskih informacija, čak i dobronamerni pojedinci postajali nezainteresovani.
Razmišljajući danas o tome, shvatam da uopšte ne znam šta se desilo sa procesom pomirenja u Srbiji. Da li je počeo ili ne i, ako nije, da li neko uopšte radi na započinjanju tog procesa; ako radi, šta radi; ko sve treba da se miri i pod kojim uslovima; i da li pomirenje uopšte treba da bude ograničeno uslovima?
Moj kanadski prijatelj, pisac, koji godinama vodi pedantan dnevnik, prisustvovao je toj konferenciji i pronašao je u svom dnevniku zabelešku o tome. Zapisao je, kaže mi, da sam govorio o ulozi pisaca u ratnom huškanju. Dobro, kaže on, valjda su se pisci pomirili? Koliko mi je poznato, kažem, nisu. Zašto? pita on. Odgovorim mu da bih to i ja voleo da znam. To je doista čudno, kaže on, jer ako su se oni prvi posvađali, onda bi bio red da se prvi pomire, zar ne? To nikoga ne bi oslobodilo krivične odgovornosti – ukoliko ona postoji, ona mora da se „odradi“ u skladu sa zakonom – ali bi svakako predstavljalo dobar primer za ostale segmente društva.
Sležem ramenima i kažem da, ukoliko bi me danas, deset godina kasnije, pozvali na sličnu konferenciju, ne bih znao šta da kažem. Deset godina kasnije – gledajući političku, socijalnu, kulturnu i svaku drugu ravan života u Srbiji – čovek ne može da se odupre utisku da nikada nismo bili udaljeniji od mogućnosti pomirenja. Psovke u skupštini su samo jedan aspekt netrpeljivosti koja je, kao neki gadan virus, već svugde uvukla svoje pipke. Sve u svemu, nije još vreme da moju fasciklu s natpisom „Pomirenje“ ponudim večno gladnoj seckalici. Još mi ona može zatrebati, premda volim da pomislim da će joj sledeće proleće biti poslednje.
David Albahari
[objavljeno: 15/04/2010]
