Izvor: Politika, 26.Feb.2011, 01:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prokletstvo arapske nafte
Političke režime u arapskim zemljama tolerisali su i još uvek tolerišu one iste sile koje daju lekcije iz demokratije ostatku planete
Ako već mora da bude diktature neka ona bude prozapadna. Tako se i „dogodio narod” na ulicama arapskih gradova? U vremenima kada se mondijalizacija rimuje sa demokratizacijom, kada se ekonomski liberalizam povezuje s političkim liberalizmom, arapski svet se pojavljuje kao izuzetak. Ne samo zato što se radi o jedinoj geopolitičkoj celini >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u kojoj su još uvek prisutni razni oblici apsolutizma, već zato što je to godinama odgovaralo i još uvek odgovara zapadnim silama.
Naime, u arapskom svetu „deetatizaciju” privrede, koju je u Egiptu pokrenuo još Anvar el Sadat početkom sedamdesetih, nije pratila i „deetatizacija” politike. Političko iskazivanje civilnog društva nije uspevalo da se oslobodi kontrole birokratske ili despotske države. Politički režimi u arapskim zemljama kreću se od apsolutne monarhije de jure do apsolutističke republike de fakto. I tako to traje jako dugo. Zašto?
Zato što su to tolerisali i još uvek tolerišu one iste sile koje daju lekcije iz demokratije ostatku planete. Zapad je zatvorio oči pred brutalnim prekidom izbora u Alžiru 1992., kuvajtski emiri duguju svoje pozicije američkoj vojnoj sili, diktatura Sadama Huseina trajala je godinama i zbog njegovog rata protiv Irana. Da li objašnjenje možda leži i u posebnom karakteru „arapske”, odnosno islamske kulture? Je li islam, integristički (islam u nauci, kulturi i politici) ili ne, kompatibilan sa predstavničkom demokratijom zapadnog tipa? Neki na Zapadu misle da nije.
Ta kulturalistička teza jedva da prikriva rasizam. Ona, međutim, ne odoleva komparativnoj analizi: nekoliko muslimanskih država nema baš na čemu da zavidi nekim zemljama iz trećeg sveta u pogledu demokratskog razvoja. No, prava funkcija ove teze političkog je karaktera, ona opravdava kako saradnju Zapada sa najgorim muslimanskim tiranijama, ne tražeći od njih nikakvu demokratiju pod izgovorom da poštuje njihove „kulturne posebnosti”, tako i diktatorsko uništavanje, u ime demokratskih vrednosti, onih političkih elemenata i struja koje se pozivaju na militantni islam.
Kako razumeti taj despotski arapski izuzetak? Prokletstvo arapske nafte i otpor islamista utvrđenom redu? Ili „civilizatorska misija” Zapada u pogledu demokratskih institucija nije uspela da dopre do svih arapskih entiteta, ili se radilo upravo na tome da se učvrsti zaostalost kako bi sile-mentori mogle neometano da izvlače naftna bogatstva. Vodilo se računa da se ne razvije autohtona radnička klasa, da se podstakne razvoj privilegovane srednje klase među lokalnim stanovništvom, a da se u sektorima proizvodnje i manuelnih radova zaposli uglavnom imigrantska radna snaga. Od Saudijske Arabije do Kuvajta i Libije broj stranih radnika to najbolje dokazuje.
Isti model Zapad je primenio i na armijama nekih arapskih monarhija, posebno u Saudijskoj Arabiji: relativno malobrojna vojska, da bi se umanjio rizik od republikanskih državnih udara, sa brojnom i fantastičnom borbenom tehnikom preskupo plaćenom zapadnim proizvođačima. Zašto će Saudijska Arabija kupiti od SAD u sledećih nekoliko godina oružja u vrednosti od oko 80 milijardi dolara? Prvo, da bi saudijski dvor bio zaštićen od bilo kakvog pokušaja „događanja naroda”, i drugo, to oružje neće ni biti namenjeno saudijskim vojnicima, ono će biti u najvećoj meri namenjeno američkim vojnicima za svaku moguću eventualnost u Zalivu. Jer zna se koliko je trajalo dovlačenje američke vojne tehnike u Saudijsku Arabiju posle iračke invazije na Kuvajt u avgustu 1990.
Saudijska Arabija, kraljevina gde su Kuran i Šarija jedini zakon, pod dominacijom vehabita, nesumnjivo je država sa najvećim stepenom integrizma, i najvećim totalitarizmom, političkim i kulturnim u svetu. I to je ta hipokrizija Zapada, spremnost da se napadne integrizam u ime demokratije i svetovnosti kada je on usmeren protiv Zapada, ali se pri tom niko i ne osvrće na stanje u Saudijskoj Arabiji. I zato Zapad danas samo žanje ono što je posejao, borio se u sprezi s islamskom propagandom saudijske kraljevine protiv arapskog progresivnog nacionalizma, kao što je to bio slučaj sa naserizmom. Podržavajući Muslimansku braću protiv egipatskog predsednika Gamala Abdela Nasera, Rijad je finansirao i prihvatio na svojoj teritoriji, uz pomoć CIA, i najveći deo internacionale islamskog integrizma. I tako, posle toliko godina antikomunističke i antinacionalističke borbe vođene pod zastavom islama, umesto pod zastavom demokratije, propala levica i propali nacionalizam oslobodili su teren za islamski integrizam. Put koji se prirodno otvarao nacionalističkom i socijalnom buntu arapskog stanovništva bio je, zapravo, put religije. Popločan parama iz Vašingtona i Rijada.
Za kratko vreme, od „kraja istorije” došli smo, kažu, do „sukoba civilizacija”. Dvoličnost, koja od nekih arapskih monarhija pravi saveznike zapadne civilizacije. A Gadafi je, naravno, jedini krivac...
Miroslav Lazanski
objavljeno: 26.02.2011
