Izvor: Politika, 14.Apr.2011, 00:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Projekat koji traži previše – prerano
Previše zbivanja iz nedavne prošlosti je prekriveno oznakom „ne diraj”
Pomirenje, kao proces koji treba da usledi nakon prekida nasilja učvršćujući pretpostavke dugotrajnog mira, ne može biti nametnuto, iznuđeno. Ono može otpočeti samo ukoliko transformacija odnosa postane zajednički interes bivših neprijatelja. Kojom brzinom će se pomirenje odvijati, do kojih dubina će ono dosezati, zavisi od prirode sukoba, razmera posledica koje je za sobom ostavio i domišljanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << konkretnih strategija.
U skladu s tim, pomirenje se može odvijati na relativno spontan i posredan način razvojem ekonomske, političke i bezbednosne saradnje, ili preduzimanjem osmišljenih koraka kao što su izvinjenje predstavnika političkih elita, procesuiranje ratnih zločina, osnivanjem komisija za istinu i pomirenje, oproštajem. U ovaj korpus mera spadalo bi i pisanje zajedničkih udžbenika istorije. Svi ovi gestovi pretpostavljaju zadovoljavanje određenih uslova da bi bili delotvorni. Recimo, izvinjenje predstavnika političkih elita može biti prvi korak u otpočinjanju procesa pomirenja, pod uslovom da se ne svodi na puki simboličan diplomatski čin i da ga izriču predstavnici svih strana koje su počinile zločine. Procesuiranje ratnih zločina može doprineti pomirenju ukoliko svi zločini imaju isti tretman. Pisanje zajedničkih udžbenika postavlja najteže zahteve – zajednički pogled na prošlost, saglasje u tumačenju uzroka i toka sukoba, odgovornost aktera. Ono pretpostavlja promenu kognitivnog i emotivnog sklopa, uvreženih stavova i tvrdokornih uverenja, i to ne samo u krilu političke elite već u širokim sektorima društva.
U takvim okolnostima istoričari bi imali priliku da istražuju i razgovaraju u skladu sa svojim profesionalnim načelima.
Očigledno je da pretpostavke za ovaj nivo pomirenja ne postoje. Ratovi na prostorima bivše Jugoslavije su okončani ali „rat” za tumačenje „prave” prirode sukoba – nije. U opticaju su temeljno različite verzije o nedavnoj prošlosti. To potvrđuju tužbe, kontratužbe i izražene nade u obnavljanje mogućnosti novih tužbi, molitve, protesti, negodovanja kada su u pitanju haški optuženici, burna reagovanja kada se hapse „naši” na osnovu poternica i odobravanja kada se hapse „njihovi”, izostanak pijeteta za sve žrtve bez obzira na etničku pripadnost. Metafora za dubinu uspostavljenog raskola ima više, ali možda je najpregnantniji primer „Oluja”, koja za jednu stranu predstavlja najveće etničko čišćenje kojem je bila izložena od Drugog svetskog rata, a za drugu veliki državni praznik. Dakle, predaleko smo od saglasja šta nam se dogodilo i zašto, od suočavanja sa punom istinom, a različite naracije još uvek izazivaju emocije koje su bile sastavni deo sukoba. Previše zbivanja iz nedavne prošlosti je prekriveno oznakom „ne diraj”, tj. moralnim velom koji štiti od sistematskog i legitimnog naučnog istraživanja. Teški sporovi, najteže nerešene posledice ratova (povratak izbeglica i njihove imovine) čuče iza normalizacije odnosa koja se uspostavlja koliko-toliko u domenu ekonomske, političke i bezbednosne saradnje. To govori da razgraničavanje prošlosti od sadašnjosti nije dostiglo onu meru u kojoj bi ozbiljna zajednička istraživanja, a potom i dela, istoričara bila moguća.
Izostanak „zajedničkog pogleda na nedavnu prošlost” na međudržavnom nivou je svakako značajna prepreka stvaranju pretpostavki dubljeg pomirenja, ali nije jedina. Dodatna otežavajuća okolnost su naše unutrašnje, oštre podeljenosti, političke zavađenosti, koje su i bližu i dalju prošlost pretvorile u prostor gorkih sporenja i revizija. Istorija je postala sfera krojenja i prekrajanja, rehabilitacija i novih poništavanja sećanja kada je u pitanju dalja prošlost (recimo, Drugi svetski rat), kao i ogorčenih unutrašnjih borbi za pravo na izricanje konačne istine o bližoj prošlosti (ratovi na tlu bivše Jugoslavije). Kad je reč o bližoj prošlosti, neretko, pristaje se na prerano sklapanje istraživačkih korica u ime već izrečenih moralnih presuda, a različita tumačenja zbivanja se doživljavaju kao govor u ime samo jednog dela društva, jedne političke opcije ili spoljnih „presuditelja”.
Imajući u vidu unutrašnje i spoljne prepreke, pisanje zajedničkih udžbenika Beograda, Zagreba i Sarajeva u sadašnjim okolnostima predstavljao bi projekat koji traži „previše – prerano”.
Redovni profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu
Radmila Nakarada
objavljeno: 14.04.2011.
