Izvor: Vostok.rs, 23.Jul.2011, 19:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Projekat globalnog upravljanja svetom: Njegovi počeci u okultizmu
23.07.2011. -
Danas je očigledno da svetska finasijsko-ekonomska kriza koristi globalističkim elitama kao mehanizam za izazivanje dubokih socijalnih potresa, zbog čega će čovečanstvo, gurnuto u haos i preplašeno sablašću sveopšteg nasilja, samo da zahteva da se u svetske poslove uključi nadnacionalni sudija sa diktatorskim ovlašćenja. Sada se dobro zna da je tu ideju imao u vidu Dejvid Rokfeler koji je još 1994. godine izjavio: „Na samom smo pragu globalnih promena. >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << Sve što nam treba je ogromna kriza, a narod će tada već sam da prihvati novi svetski poredak".
2008. – 2009. godine je uvođenje globalne uprave i sveopšte nadnacionalne kontrole istaknuto kao glavni zahtev i uneto u dnevni red najvažnijih foruma i savetovanja predstavnika svetske elite, na šta je (u svojoj enciklici «CaritasInVeritate», koja je bila pripremljena za julski susret „velike osmorice" 2009. godine) pozvao i papa Benedikt 16., posle čega je „velika osmorica" pristupila završnom stadijumu realizacije svog projekta.
Glavni uslov za uspeh u ostvarenju tog projekta predstavlja psihološka pripremljenost cele svetske zajednice da ideju globalne vlade prihvati kao jedini moguć put razvoja, koji nema alternativu. Međutim, obzirom da taj put predstavlja rušilački put za nacionalno-državne forme života, jer vodi usvajanju kontrole društva izvan pravnih oblika i ogromnom smanjenju broja ljudi na planeti - čovek koji je obrazovan i misli razumski ne može da prihvati takav put. Tim pre ne može da ga prihvati pravi hrišćanin, koji razume duhovni smisao onoga što se dešava. Zato se glavna naredba „inženjera za ljudske duše", koji rade na usvajanju globalističkog projekta, sastoji u formiranju takve idejne sredine, zasnovane na iracionalnom shvatanju stvarnosti, koja omogućava da se umesto građana sa svesno lično izabranim mogućnostima dobije masa adepata kojima je lako upravljati. U stvari – radi se o tome, da se u svetskim srazmerama napravi model za upravljanje čovekom, koji se prorađuje u tajnosti okultnih sekti. To se odnosi i na samu sadržinu poimanja sveta, koju čovek treba da usvoji, i na metode potčinjavanja čovečje svesti i volje.
Što se tiče prvog – čovečja svest se niveliše pomoću sveobuhvatne „poslednje svetske religije" čija je površinska forma, očigledno, ekumenizam, a realna sadržina – pogled na svet „Njuejdž", koji predstavlja i naslednika viševekovnog okultizma i osnovu učenja većine takozvanih danas postojećih novih religioznih pokreta i sekti. Taj pokret pretenduje da bude stvaralac poslednje svetske sintetske religije, koja je pozvana da zameni hrišćanstvo i koja treba da formira novi tip duhovnosti - kojoj ništa ne smeta, i koja svakome daje ono što mu treba. Njegove glavne osobine su pluralistički univerzalizam i globalistički način razmišljanja, pomoću kojih se mogu objediniti sve religije i rase i sprovesti u život ideja „kolektivizacije" duše i nivelisanja ličnosti u kojoj će ljudi postati, kako se izrazio jedan proučavalac, „mreškanje na površini potoka svesti koja se neprestalno menja".
Na idejnom planu pravac njuejdža je neulovljiv, to je najpre način mišljenja, pravac uma i stanje duha. On kao da je bez želje i vrlo strpljiv, ali to je samo psihološka iluzija ili taktički postupak, koji treba da privuče što više istomišljenika. U stvarnosti – pod prikazivanjem raznolikosti krije se neverovatno unutrašnje jedinstvo pogleda na svet koje je određeno čak ne toliko zajedništvom pogleda koliko posebnim mističnim odnosom prema životu. U osnovi takvog odnosa je ideja svejedinstva, čiji su glavni stavovi monistički panteizam, gnosticizam, sinkretizam, očekivanje „evolucionog skoka" i reinkarnacija.
Predstave o Bogu, o čoveku i o smislu života, koji proizilaze iz učenja „Njuejdža", formiraju etički sistem koji ni u čemu ne odgovara ne samo hrišćanskom, nego i prosvetiteljskom humanizmu. Zato što njuejdžeri poriču ideju Tvorca, čovek u njima traži božansko u samom sebi, u svom najdubljem unutrašnjem „ja". To znači da oni ličnostnog Boga zamenjuju oboženim čovekom, tako da i odgovornost čovek snosi samo pred sobom i time stvara sopstvenu realnost koja više ne odgovara najvišim moralnim zakonima. Cilj njuejdžera je da uz pomoć različitih metoda postignu „širenje svesti" do kosmičkih veličina, pri kojima ljudi više neće osećati granice sopstvenog „ja" i pri kojima će postizati stanje „božanske svemoći". Kod njih doživljavanje takvog mističnog iskustva predstavlja najvišu istinu, a sve ostalo ide u drugi plan. Ono nije povezano s moralnošću, sa predstavom o dobru i zlu, to jest ono postoji izvan moralnih kategorija, van etike. Obećavajući da će čovek da dostigne božansko stanje uz pomoć sopstvene snage, „Njuejdž" u prvi plan uvodi egoizam i ideju ličnog uspeha, što sasvim odgovara vrednostima savremene kulture i njenom potrošačkom moralu, kao i sakralizacijom slobode, individualizmom, žeđu za nadprirodnim i modom da se bude „duhovan".
Osnovnim dostignućem „Njuejdža" može da se smatra to, što one ideje koje su tokom mnogo vekova pripadale ezoterijskim, odnosno tajnim društvima, „Njuejdž" je pretvorio u egzoterijsko, odnosno otvoreno za rasprostranjivanje. Zahvaljujući tome, pojmovima kao što su „svejedinstvo", „sveopšta integracija", „trpljenje" dat je nov, određeni sakralni karakter, koji ne dozvoljava da se oni koriste kao racionalni i, znači, ne dozvoljava nikakav kritički prilaz onoj generalnoj liniji razvoja, koju u naše vreme naturaju ti mondijalistički krugovi.
Ono što se danas dešava u sferi duhovnog života Zapada i što se natura Rusiji može da se izrazi parolom „Okultizam – u mase!". Okultno-sektantske ideje i pojmovi prestaju da se razumeju kao nešto tuđe ili skandalozno, pretvaraju se u komplet standardnih misli. Društvo postaje sve nerazboritije, aktivno pozajmljujući i itegrišući i jezik, i način mišljenja okultnog sektantstva, smatrajući ih za normu. Okultne ideje su prisutne skoro svuda u masovnoj kulturi, muzici i posebno u filmskoj industriji. Dovoljno je pomenuti filmove kao što su „Ratovi zvezda", „Betmen", „Poltergejst", „Indijana Džons" , čak i bez pominjanja ekranizovanih knjiga o Hariju Poteru.
Svetska elita usvaja ne samo okultna učenja, već i tehnike upravljanja ljudima, koje se razrađuju u okultnim sektama i pokretima. Tako da nema ničeg čudnog u tome, što je iskustvo organizacija, koje su po svojoj prirodi totalitarne, našlo izuzetno povoljnu sredinu u uslovima neoliberalne ekonomije sa njenim kultom najčvršćeg individualizma, jer se kod okultističkog rukovođenja sektama i korporativne biznis-elite zapaža zajedništvo polaznih pretpostavki za procenu ljudske ličnosti sa krajnjim ciljevima. I za jedne, i za druge problem potpune kontrolesvesti je od najvećeg značaja, jer od toga zavisi uspeh i sam opstanak i sekte, i korporacije. To je nekim istraživačima omogućilo da savremenu sektu nazovu „laboratorijom za upravljanje budućnošću" – terminom koji je prvi upotrebio P.Aries u vezi sa sajentologijom. A šta je u stvari u upravljačkom iskustvu sekti najinteresanatnije za elitu po korporacijama?
Prvo, metode izolacije i potpune vezanosti za „porodicu". Sekta se predstavlja kao društvo „odabranih" i zato je njena glavna osobina da je vansistemska, da sebe i svoj sistem vrednosti stavlja nasuprot realne socijalne sredine. Koristeći situaciju da savremeno društvo, koje ima razuđene moralno-političke pojmove, pretpostavlja različita shvatanja za kategorije dobra i zla, sekta pretenduje na stvaranje novog etalona morala, koji odgovara „čistom" načinu života.Taj moral određuje vođa sekte (guru) koji, parazitirajući i zahvaljujući religioznom poimanju sveta vrši tajno duhovno, psihičko i informaciono nasilje nad ličnošću. Podčinjavajući se guruu kao nosiocu najvišeg sakralnog znanja, adept gubi sopstvenu volju, pretvara se u biorobota ili zombija, programiranog na totalno potčinjavanje bilo kojoj naredbi onoga ko je iznad njega.
Drugo, unutar najkultnijeg društva „odabranih", zbog postojanja apsolutnog duhovnog lidera i autoriteta – gurua i oligarhije, koju on bira, dolazi do jasne deobe na elitu i potčinjene adepte, to jest na više i niže. Potpuno spasenje mogu da kupe samo viši, tj. bogati, a niži padaju u totalno ropstvo. Tako taj sistem pravda bogatstvo, koje se koristi za „spasenje". Oni, koji nemaju sredstava teše se time da će im „spasenje" stići zahvaljujući potpunom potčinjavanju i intenzivnom radu. Obzirom da duhovna vlast znači apsolutno smirenje, slaganje i pokornost, elita na raspolaganje dobija jeftinu i poslušnu radnu snagu, kojanikada neće postavljati pitanje pravednosti navedenog položaja jer je, jednostavno, lišena svoje volje i sposobnosti da razmišlja kritički. Mogućnosti sekti su ovde tim veće što one predstavljaju, kako je već navedeno, vansistemske i vanpravne strukture koje se ne potčinjavaju opšteprihvaćenim normama ponašanja, jer je sva izvršna, zakonodavna i sudska vlast koncentrisana u rukama rukovodstva. Ono određuje sopstvene norme, pravila života i rada, ne plašeći se da će naići na bilo kakav otpor: adepti se ne bore za povećanje plate, poboljšanje uslova života, oni ne ispostavljaju uopšte nikakve socijalne zahteve. To su najbolji izvršioci. Baš zbog svoje zatvorenosti sekta može da vrši najrazličitije psihološke eksperimente, da se bavi razrađivanjem onih naučnih istraživanja koja nisu u skladu sa medicinskom etikom, kao što to radi - na primer, u oblasti kloniranja - sekta raelita.
Treće, sekti nije blizak duh kolektivizma i solidarnosti, koji bi među adeptima jačao individualizam i suparništvo. To izgleda kao paradoks, jer sekta predstavlja vrlo jedinstven kolektiv, jedinstvenu „porodicu", koja živi preko vrednosti koje postoje unutar grupe. Upravo je u tome stvar – glavni motiv života u sekti je osećanje izbora, koji adept može da potvrdi (i potvrđuje svaki dan) jedino ako se potpuno potčinjava i izvršava volju svog gurua, jer u sekti ne postoje horizontalne veze, već samo vertikalne – adept i lider. Pri tom je guru uvek u pravu, i ako adept u nečemu ne uspeva, to ostaje na njegovoj savesti. Kao da se adepti bez prestanka takmiče između sebe u pokazivanju vernosti, i dokazivanju da je i trebalo da baš oni budu odabrani. Odatle je i podozrivost „braće" i „sestara" jednih prema drugima, stalno praćenje i ogovaranje, koji su potpuno tuđi osećanju bratstva i ljubavi koji određuju život u hrišćanskoj opštini. Međutim, spolja sve izgleda jako lepo. Na primer, u jednoj od knjiga koju su izdali sajentolozi, sociolog Reži Derikebur, karakterišući njihov pogled na svet, piše sledeće: „Korišćena religiozna filozofija proizvodi vrednosti i ideale liberalnog društva: individualni uspeh, moralizaciju konkurencije među ljudima – kako bi se izbeglo divljanje, akcenat na jačanju uticaja ekonomije, nauke i tehnike kojima se obezbeđuje blagostanje, vera u stalni progres civilizacije""
Iskustvo u upravljanju svešću koje stiče okultno rukovodstvo faktički se u potpunosti usvaja u savremenim transnacionalnim kompanijama koje same sve više stiču crte kvazireligioznih društava i pojavljuju se kao teokratska preduzeća. Da bi se uverili u to dovoljno je da se upoznamo sa savremenom literaturom o menadžmentu, marketingu i reklami. U tom pogledu je „Korporativna religija" - knjiga švedskog preduzimača Jespera Kunde najbolji pokazatelj: u njoj je kompletna delatnost savremene jake kompanije, koja je usmerena ka što većem jačanju pozicija na tržištu, opisana isključivo u religioznim terminima, pozvanim da zasnuju novu religiju – religiju brenda. „Naš izbor sve više zavisi od vere. Upravo ukus i vera u snagu brenda postaju najvažniji". „Brendovi će da postanu religije, i ljudi koji znače sami po sebi taj brend, će takođe da postanu religije", za šta je tipičan primer Bil Gejts, „religiozni vođa tržišta i kompanije". Delujući baš na iracionalne strane svesti, na podsvest kupca, kompanija kupca namrtvo vezuje uz sebe, a to i predstavlja manipulaciju svešću. Na tom planu je uočljivo da je osnovni smisao engleske reči brand– pečatiranje – tj. „ostavljanje pečata u ljudskoj svesti".
U teokratskoj korporaciji svi komercijalni pojmovi – dobit, tržište – se sakralizuju, a glavni agenti njegove ekonomske vlasti – menadžeri – se pretvaraju u harizmatične, religiozne lidere – gurue. Menadžer danas – to je ratnik, „krstaš ekonomskog rata" , čija je misija da obezbedi pobedu na tržištu u uslovima najjače konkurencije, tako što će kompaniju da pretvori u zatvoreni organizam sa potpuno poslušnim i predanim personalom, koji nikada neće postavljati socijalne zahteve i neće dozvoliti nikakvu kritiku rukovodstva. Metode upravljanja kompanijama sve više podsećaju na sektantske , kod kojih se personal bez prestanka kontroliše, on mora da uvek bude na usluzi rukovodstvu i da bude spreman na ispunjenje svakog njenog zahteva, ma kakav on da je.
Najkorišćeniji metod predstavlja specifičnu grupu instrumenta sekti, usmerenu na postizanje dobrovoljne saglasnosti radnika da bude potčinjen. Primer takve vrste obrade svesti je korišćenje neuro-lingvističkog programiranja (NLP) i transaktne analize, koji predstavljaju oblike realizacije šeme skrivenog upravljanja. Korišćenje različitih vrsta tehnike NLP (a one su mnogobrojne – od humanističke psihoterapije do vradžbina južnoameričkih vračeva) dozvoljava menadžmentu da modelira mentalne i strategije ponašanja radnika tako, da se isključuje javljanje bilo kakvih kritičkih misli u vezi sa kompanijom. Ko prođe školu NLP ili transaktne analize je ubeđen da je rukovodstvo preduzeća uvek u pravu, a ako i dođe do nekih problema – krivicu za njih snosi sam radnik i samo od njega zavisi mogućnost da se situacija popravi. Eksploataciju personal vidi kao nešto sasvim prirodno, i pokretanje bilo kakvih zahteva se smatra ne samo nedopustivim, već i nenormalnim. Pokornost se postiže njenim dobrovoljnim prihvaćanjem. Usmerenost ka dostizanju ličnog uspeha, nestanak pojma kolektivne odgovornosti, jačanje suparništva među radnicima – sve to zajedno vodi razjedinjenju radnika i sprečavanju mogućnosti da se iskaže bilo-kakva solidarnost radi postizanja socijalnih prava.
Kako se vlast korporacija učvršćuje, a napori tendencija društvenog razvoja jačaju, iskustvo sekti postaje sve zahtevnije. Kako pišu francuski sociolozi A.Furnije i K.Pikar, rad sekti – to je „uglavnom i pre svega eksperiment na živom organizmu, koji ide do kraja u svojim metodama i načinima, a za koje je zainteresovan ceo globalizovani ekonomski svet". Obzirom da svetske biznis-elite praktično sve oblike ljudskog života mere komercijalnim aršinom, u svakoj od njih se obnavljaju okultno-sektantski mehanizmi pritiska na ličnost pri kojima sve ono, što se ne uklapa u opšteprihvaćeni prilaz, gubi pravo na postojanje.
Opisano nam po ko zna koji put omogućava da shvatimo sa kakvim protivnikom imamo posla i koje metode taj protivnik koristi. Bitka za ljudsku dušu se širi svom snagom i njen ishod će da zavisi najviše od toga da li ćemo moći u sebi da mobilizujemo duhovnu snagu, koja je u nas ulivena nezavisno od naše želje, i koju je nemoguće uništiti čak i kada bi se ujedinila sva energija svetskih vračeva.
Olga Četverikova,
Izvor: Fond Strategičeskoй Kulьturы, fondsk.ru
.jpg)
