Izvor: Politika, 23.Apr.2010, 00:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Profit od lakovernih
Slučaj Humanitarnog fonda Katarine Rebrače i povratak u zemlju (izručenje) Jezdimira Vasiljevića pokrenuli su, po ko zna koji put, pitanje zaštite građana i ulogu države u svemu tome. Epilog dva pomenuta slučaja treba očekivati u regularnoj pravnoj proceduri, ali je pravo pitanje kako da broj procesa u kojima su masovno oštećeni građani bude smanjen na podnošljiv nivo, primeren uređenim državama.
Pogledajmo prvo rad humanitarnih organizacija. Skoro sve su osnovane kao nevladine >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << neprofitne organizacije. Ono ,,neprofitne” znači, pojednostavljeno, da u završnom računu ne smeju da iskažu profit. Ili, još jednostavnije, da sve pare moraju biti potrošene. Na šta, to nije precizirano. Mogu kupiti luksuzan automobil, ili tri takva, da se njima koriste i članovi porodice. Tu su i plate zaposlenih – nisu limitirane. Znači, nije utvrđeno koji deo prikupljenog novca mora namenski da se utroši, a koliko može da se potroši za druge potrebe.
Neverovatno je gde se sve može naići na lažne dušebrižnike, kod kojih se iza krupnih reči krije bolesna želja za bogaćenjem. Ima ih čak i kod NVO za zaštitu životne okoline. Svojevremeno je u jednom gradu u Srbiji delovalo nekoliko ekoloških NVO, koje bi se aktivirale tek kad bi počele pripreme za nastavak proizvodnje u lokalnoj fabrici. Fabrika je, nesporno, zagađivač, ali je pomenute ,,ekologe” ta činjenica interesovala samo dok uvoznici ne bi (na račun nedostatka robe koju je fabrika proizvodila) u zemlju uvezli ogromne količine istog proizvoda. Nakon tih pobuna u cilju ,,zaštite prirode”, osnivači NVO su, tvrde upućeni, ostajali sa po nekoliko hiljada evra na svojim računima dobijenih od raznih donatora iz redova uvoznika. Ne samo što su uništili ugled onih koji se zaista bore za zaštitu zdravlja građana i time im ugrozili zdravlje nego su im i olakšali novčanike, jer je cena uvozne robe znatno veća od domaće. Ovde se čini da bi donošenje zakonskih odredaba o obaveznom kontinuitetu rada NVO, u praksi dovelo do izvesnih poboljšanja.
Sumnjivi humanisti, organizatori raznih nagradnih igara, ekolozi, piramidalni bankari i ostali moraju biti predmet stalnog nadzora državnih organa, a ne slobodni strelci kojima je jedina briga stepen lakovernosti građana. Opasna je teza da država nema tu šta da traži i da je udruživanje lična stvar (i pravo) svakog građanina. Samim tim što su registrovali svoju aktivnost kod iste te države mora postojati kontrolni mehanizam koji deluje pre pojedinačnog traženja odštete putem redovne sudske procedure. Tačno je da je uspostavljanje takvog kontrolnog mehanizma dug i naporan posao. Najpre, zbog snažnog upliva probuđene pohlepe. Kod Dafine i Jezde ulagali su čak i državljani Albanije (preko rođaka sa Kosova). Propast Dafiment banke i Jugoskandika ipak ih nije opametila nego su ušli i u piramidalne banke koje su neposredno potom počele da niču po Albaniji. Isto tako, pogledajmo razne igre na sreću, koje niču kao pečurke posle kiše. Ako ih mnogo pritisnete, oni će pobeći u sferu kvazikvizova. Onda ih morate i tu juriti. Ipak, u svemu ovome presudna je odlučnost države da se uhvati u koštac sa prevarantima.
Konsultant za poslovne rizike
Dragan Kostić
[objavljeno: 23.04.2010.]
