Izvor: Politika, 09.Okt.2015, 08:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Profesija političar
Ekonomske i migrantske krize na Zapadu ogolile su nesposobnost i korumpiranost profesionalnih političara. Zato je došlo do uspona neelitnih političara. Kod nas profesija političar i dalje uspešno cveta
Profesionalni političari nemaju kontakt sa realnošću. Još je Ruso uvideo da osoba na funkciji mora da balansira lični, birokratski i opšti interes. Ekonomske i migrantske krize na Zapadu ogolile su nesposobnost i korumpiranost profesionalnih političara. Zato je došlo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << do uspona amatera i neelitnih političara. Kod nas profesija političar i dalje uspešno cveta, učlanjenje u partije je popularno, a naročito je sigurno radno mesto na funkciji vladar.
Krenimo od SAD ka Srbiji. Berni Sanders se otvoreno izjašnjava kao socijalista i govori o ugledanju SAD na Švedsku i Dansku u pogledu zdravstva i školstva, što se retko može čuti u američkoj politici koja uvek pretpostavlja veru u „američku izuzetnost”. Oštro se protivi odluci vrhovnog suda SAD iz 2010. kojom je omogućen neograničen uticaj kapitala na izborne kampanje. Takođe, razume da je pitanje rasne diskriminacije najpre ekonomsko, a ne stvar tolerancije. Prigovaraju mu da ne razume kako svet funkcioniše, ali upravo se ta neprofesionalna crta ističe u kriznim trenucima. S druge strane, u republikanskom taboru je zabavljač Donald Tramp. Njegova uvredljiva iskrenost podseća nas da živimo u medijskom svetu u kojem je važno da o vama izveštavaju, da pravite spektakl, a Tramp kao producent rijaliti televizije razume da se veliki deo debate ne vodi racionalno, argumentima, već kao rijaliti svađa preko komšijskog plota.
Još jedan javni sluga poput čika Bernija jeste Džeremi Korbin koji je neočekivano pobedio na izborima u Laburističkoj partiji. Da, čovek u maminom puloveru, uvek pomalo zarozan, mogao bi završiti u Dauning stritu. U odnosu na svoje kolege, Korbin nudi alternativnu verziju događaja u Jugoslaviji devedesetih, ali i izvinjenje za rat u Iraku, a prioritet je da se izbori sa siromaštvom jer smatra da je moralno nedopustivo za prosperitetnu državu da ima sirotinju. Među Korbinovim ekonomskim savetnicima se, između ostalog, nalaze Stiglic i Piketi, što je otklon od uobičajenog traženja podrške od tzv. eksperata koji su zanat ispekli u Goldman Saksu. Iako je iznenađenje, Korbin ima veoma dugu karijeru javnog službenika i zalaganja za najugroženije (pogledajte na „Jutjubu” njegov sukob sa Margaret Tačer u parlamentu).
No, sada je samo poligon otvoreniji, a rasplet ovih alternativa može biti fijasko, u zavisnosti od toga da li će pobediti realnost ili rijaliti. Le Penova u Francuskoj takođe profitira na temi migrantske krize. „Njujork tajms” prenosi izjavu jedne žene koja pominje Hitlera, pa kaže: „Ono što je on uradio, monstruozno je. Ali nam sada treba neko sa toliko siline kao on.” Slično tome, u Grčkoj, Zlatnoj zori raste popularnost, uprkos tome što jepartija preuzela odgovornost za ubistvo antifašističkog repera Pavlosa Fisasa u 2013. Lider stranke Nikos Mikalolijakos se otvoreno hvalio da su članovi partije naslednici nacističkih simpatizera.
Stigli smo i do nas. Floskula „Evropa nema alternativu” zamenjena je realnošću da SNS nema alternativu. Zaista, nema je. Jedno jutro su mi volonteri dali SNS Informator sa velikim naslovom: „Ugled Srbije najveći u njenoj istoriji”. Zaista? Noseći tekst broja svodi se na to šta strani zvaničnici kažu o premijeru i nama, kao na primer evropski komesar Johanes Han, koji je „rekao da je Srbija, sa premijerom Vučićem na čelu, postala faktor stabilnosti u regionu i izrazio nadu da će početkom 2016. biti otvorena prva poglavlja”. Dakle, opšta mesta i prazna obećanja koja ideološki poručuju da je EU, u ulozi tutora i roditelja, super-ega, zadovoljna našim napretkom. Taj odnos roditelj–dete preslikava se i na dinamiku između premijera i građana. Pošto je nepostojećim rezultatima teško ostvariti prirodni autoritet, premijer to postiže pričanjem o svojoj marljivosti i nenadmašnom broju radnih sati, kako kaže Nebojša Stefanović koji se odlično uklopio u dijadu otac–sin (Stefanović je inače intervju broja). Jedan odeljak časopisa se zove „Briga o građanima” – oni brinu, dakle moćni su, umesto da služe, dakle rade svoj posao. Pri tome, ceo prospekt je štampan na masnom papiru u boji, a čini mi se da je na Bijenalu u Veneciji srpski paviljon imao od besplatnih flajera samo crno-beli A4 list papira sa podacima o umetniku i projektu. Kada se doda Vučićevo predavanje na Pravnom i štandovi ispred (brkanje javnih i partijskih funkcija), mislim da je prilično jasno šta stranka misli o tome hoće li biti izbora.
Premijer ne treba da zamera medijima što pišu o Staniji umesto o njegovom susretu sa Bajdenom jer i on pripada svojevrsnom spektaklu svoje napadno-skromne-samoreklame koja kao i masovni voajerizam ima uporište u dubokoj kolektivnoj psihopatologiji. Izbori će biti deo tog spektakla za profesionalne političare, a to se neće promeniti sve dok na scenu ne stupe amateri (koren reči od voleti, raditi iz ljubavi) koji razumeju da biti političar nije zanimanje.
*Peditelj
